Opštinske novine

8*

Друштвена хрбникв

805

повлачењу, изазвала је, најпре чуђен>е и саучешће, а, затим, понос и снагу. Витешки подвизи ђака, њихов оптимизам и вера у победу; њихова веселост и у најтежим тренуцима; њихово умирање с песмом на уснама; њихово предњачење у борби; њихов поклич „Ни корака назад! ', подигли су, заиста, дух прекаљених бораца, повратили им поуздање и снагу, те су с беспримерним одушевљењем и полетом, као ураган, полетели на непријатеља и избацили га, у једном даху само из своје Домовине. Патриотски занос, младићски полет и одушевљење, младићска вера у остварење мисли прадедовске, пожртвовање овога батаљона и понос младих ђака-поднаредника што командују херојима, плаћени су небројеним и тешким жртвама: Од 1350 њих, 830 их је положило живот за народ и дом свој. Сузе многих команданата пукова, опробаних и тврдих војника, најбоље су оплакале небројене жртве ових ђака, када су њима заливали, у Албанији, при саопштавању, указ о унапређењу њиховом у чин официра. Често, врло често, тада, гледајући малени строј нових официра — остатак некада велике и бучне групе младих подофицира, који су, пре годину дана, долазили у пук, команданти нису могли дочитати указ од суза и пригушеног јецаја, свесни тешког губитка по народ, јер је на лицу био тек сваки трећи или четврти. Остали посејали су костима својим гудуре и долине Србије, верујући да ће из њих нићи слобода и да ће се и њима, бар,: „Од споменка плава цветка венац мио оплести". Омладински покрет, зачет св. Савом, а обновљен Карађорђем, распирен Вуком и распламтео у другој половини 19 века, покрет коме дугујемо и Кнежевину и Краљевину Србију и њену демократију и готово сву нашу нову националну уметност, културу и цивилизацију, а, најзад, и Југославију, нашао је у овоме батаљону и нешто старијим класама ђачких чета, батерија и ескадрона, као и код оних млађих, нешто иза њега, своје најбоље и најхрабрије заточнике, заточнике без страха и мана који су делима, крвљу и животима својим, на бојном пољу, у борбама и околностима каквима примера у свету нема, запечатили једну дивну, али крваву страницу наше петвековне, епским херојством и истрајношћу испуњене историје. Двадесетпетогодишњица почетка кајвеће и најлепше наше победе, у Рудничкој офанзиви, обележена је, 3 децембра ове године, двема дивним и великим националним манифестацијама: прославом Рудничана у Г. Милановцу и Академијом преживелих ђака ратника Скопског ђачког батаљона из 1914 год. у Београду. Прослава у Милановцу обавила се уз учешће мноштва народа, дошлог да одужи свој дуг, чист и чедан, дуг поштовања и признања живима и мртвима из оних исполинских борби које омогућише да ми данас живимо.

У Београду, пак, исто тако достојанствено и скромно, али и срдачно, топло и интимно, надовезала се на Рудничку, и по времену и по значају, у тесној и неразлучној вези, с њом прослава двадесетпетогодишњице од ватреног крштења ђака поднаредника Скопског ђачког батаљона. Некада млади и хучни, занесени национални идеалисти и борци, остаци легендарнога батаљона, дошли су, 3 децембра, на дан годишњице Рудничке офанзиве, многи већ сада као седа, али сви као озбиљна господа, у блиставу салу Официрскога дома много пре заказаног времена. Дошли су тако рано, вучени иеодољивом жељом да се што пре виде и састану са својим старим друговима из чете и пука. Здрављењу и претресању успомена, бучним као и некада, није било краја. Прослава се обавила у присуству изасланика Њ. В. Краља и целог краљевског дома, а под покровитељством Министра војске и морнарице, аррлијскога генерала, г. Милана Ђ. Недића, Министра иностраних послова, г. д-р Александра Цинцар-Марковића и Ректора Универзитета инжињера г. Петра Мицића. Г. Цинцар-Марковић и сам је припадао овоме батаљону и са друговима учествовао у борбама. Академији је присуствовао и г. д-р Чохаџић, претседник града Скопља, у коме је батаљон служио и провео незаборавне дане. Одмереним и достојанственим, али топлим и срдачним, готово узбуђеним гласом, у име другова из Батаљона, отворио је Академију Милоје Смиљанић, помоћник Министра иностраних послова. Простим и природним речима г. Смиљанић евоцира слике и сећања на долазак и живот у Батаљону; на прилике под којима се у Батаљон окупило тако мкого школске омладине; иа њен ведри и саркастични дух, готов увек на шалу, задиркивање и потсмех; на многа огрешења о дисциплину; на надимке чета; на старешине и строгост команданта; на менталитет и дух омладинаца; на савршено другарство и хармонију који су прожимали до сржи све другове, без изузетка; на јединствено национално осећање које је снажно везивало душе и срца омладинаца и које је, још пре редовног позива у војску, многе од њих одвело у редове добровољаца. Живот у батаљону г. Смиљанић назива идиличним и да би се на н>ега сачувала само таква сећања, да Батаљону нису била суђена тешка искушења која бацају тужну али и славну сенку на ову двомесечну идилу у Скопљу. Суве речи команданта којима је ђацима саоггштио наређење Врховне команде да морају одмах кренути на бојиште прекинула је грмљавина од „живео" из 1350 грла и није му дала да говори даље, а громогласно певање: „Ој, Србијо, мила мати!" изазвало му, први пут за два месеца, благ осмејак и ње-