Opštinske novine

806

Бео 1радск& општинске новине

гове још једине, тога пута родитељске речи: „Ето, децо, дошао је и за вас тај час!" Омладинци из Батаљона, по речима г. Смиљанића, напајали су се најчистијим народним духом и идеалима. Повијања десно и лево није било нити га је могло бити. Имитирање иностранства или примање директива из њега било је немогуће. Омладина из ђачког батаљона била је најчистији производ домаће груде. Говорник даље потсећа како је 1350 поднаредника-ђака ускочило у највећи лом и окршај на бојном пољу, у најтежим моментима 1914 и како је ускоро свака чета скоро добила најмаше по два најпоузданија разводника и чувара мртвих стража и најодушевљенијих предводника јуришних редова. Ђачки батаљон, у најтежим и најотсуднијим данима, растурен по целом фронту у првој линији, али духовно нераздвојен, није изневерио своје идеалз и извршио је своју дужност. Младост његова није знала за опасност. Страх од смрти изгубио се. Најхрабрија срца била су прострељена. Најпоносније глазе пале. Најбујнији животи покошени. Тешки су и велики губици, али је зато Врховна команда 3 децембра могла објавити да на територији Србије нема више непријатељских војника, сем заробљеника. Еатаљон је, по речима г. Смиљанића, с правом поносан на свој частан део у овој историјској битци и победи. Другови, с особитим узбуђењем, оцртаним на лицима, из душе и срца, уз жмарце на леђима, преносећи сз у мислима и сећањима на оне дане, гледајући и тада ликове својих палих другова, достојанствено и спонтано, на позив г. Смиљанића, одају цвету омладине, цвету лепоте, младости и нада — онима који су пали да бисмо ми данас живели дужну почаст. Сви остали присутни, с побожношћу и захвалношћу, учинили су то исто. И касније, у свима борбама, Ђачки батаљон давао је свој допринос у победи и жртвама. Г. Смиљанић додаје да некадањи ђаци поднаредници, после рата, врше и своје грађанске дужности онако као и некада војничке, али не зна да ли се је Велика Југославија преживелим ђацима из Батаљона одужила о-" нако како су заслужили, али је сигуран да и данас Ђачки батаљон малене Србије чува љубаз и дух пожртвовања према Домовини. На крају, г. Смиљанић наводи да се је овом Академијом, поред осталога, хтело да упозори данашња омладина да не прекида везу с народним традицијама и да се не одваја од путева којима су ишле раније генерације. Ђачки батаљон је пример за углед. Он представља једно доба у нашој историји. То доба не треба да се заборави, још мање да се скрнави, јер је оно донело величину и славу цашем народу.

Желело се нарочито да се данас сретну некадањи омладинци са онима који за њима наступају, да изврше смену генерација, смену страже пред олтаром народних идеала; да им кажу да продуже где су они стали, да одуже где су они дужни. Ректор Универзитета, инж. г. Петар Мицић, одаје признање и захвалност академској омладини која је с одушевљењем и свесно полагала животе за одбрану своје земље и ослобођење браће. Мермерне плоче на Универзитету, обасјане стално тихом и благом светлошћу кандила, вечно говоре и потсећају на велика дела, велику љубав и велике жртве које је извршила и дала Универзитетска омладина. Генерације омладине из ђачког батаљона издвајају се од осталих ђачких чета, раније или доцније уведених у вртлог ратних операција. Кад су и последње резерве школске омладине морале хитно отићи право у ров, мора бити јасно да је наступио био моменат највећега искушења и да су се обистиниле биле пророчке речи Ђ. Јакшића: „Бацајте сами у огањ децу!" У епохалној офанзиви новембра 1914 ђаци поднаредници, мали по чину, али велики по улози: да бодре и дижу дух и веру у победу, извршили су сјајно своју задаћу, делом и примером. Награда за ово била им је наша највећа победа. Београдски Универзитет поносан је с њима. Он је њима поносан још и због тога, што су, после рата, понова прионули на стручан и научан рад, да и овде испуне свој део дужиости према народу. Своје највеће одликовање: Карађорђеву звезду с мачевима, Унивезитет дугује младости и идеалима својих ученика, васпитаних да с одушевљењем, које је народу улевало веру, жртвују своју снагу, младост и 830 живота ради слободе и остварења народних идеала. Ова звезда је и признање универзитетским омладинцима, у исто време, за сва њихова дела и врлине. Круна саме прославе била је кад је Министар војске и морнарице, армијски ђенерал г, Милан Ђ. Недић, својом ауторитативном појавом, импозантним ставом и убедљиво, отсечно и достојанствено, у своме историјскоме говору, у коме је свака реч била добро одмерена и базирана на историјским фактима и његовоме личноме опажању и констатацијама још из онога времена, у име војске, као њен највиши и најмеродавнији претставиик, одао пуно, историјско признање ђацима из Скопског ђачког батаљона за њихова дела, њихову улогу, њихов успех и њихове огромне жртве. Реч Министра војске преставља не само за ђаке из Скопског ђачког батаљона, већ и за историју наших борби за ослобођење и уједињење, као и историју наших ратова, историјски докуменат првога реда, јер такво признање, такве констатације и похва;\.е војног шефа не чине се често и без подлоге и разло-