Opštinske novine

Сеизмолошки завод у Веограду

калне компоненте (типа Белар) и једна хоризонтална кзмпонента (тип Белар), док је једна остала и даље да одржава везу између старога и новога доба. Тако су у току 1927 год. инсталисане те две нове хоризонталне компоненте типа Мајнка. Најзад су 1929 год. приспели и инсталидани најновији инструменти највећега стила, од репарација: Вихертов апарат за хориаонталне компоненте [маса 1000 кгр. (сл. 18)] и Вихертов апарат за вертикалну компоненту [маса 1300 кгр. (сл. 19)]. То је била послед-

Сл. 18: Нормални Вихертов сеизмограф за хоризонталне покрете тла — маса 1000 кгр. (лево); сл. 19: Нормалан Вихертов сеизмограф за вертикалну конпоненту покрета тла — маса 1300 кгр. (десно).

ша партија коју је Немачка испоручила на име репарација. Инсталацију ових апарата из•вршио је уз пријатељску сарадњу директора Геофизичког завода у Загребу, г. проф. Др. Стјепана Шкреба, његов асистент и механичар г. Владимир Принц. Тако су стари инструменти замењени најновијим конструкцијама и наш Сеизмолошки завод је снажно запливао даље у нове таласе •сеизмолошких проучавања. Особље Сеизмолошког Завода. — Састав персонала у сваком, а нарочито у оваквом заводу спада у прворазредне потребе. На што би на пр. било имати потпуно снабдевен завод најмздернијим инвентаром и, рецимо, расскошним просторијама, кад у њему нема ко Да обавља све његове послове? То је питање непрестано било отворено још од онога тренутка када се приступило оснивању ове установе. Немајући никаквога свога буџета, овај је завод непрекидно боловао од немања персонала. Нема сумље, да је то питање могло бити решено у самсм почетку, данас би стање стручнога особља стајало на завидној висини. Од особља, које је привремено пролазило к Рој овај завод, са бесплатним или незнатно ■ллаћеним услугама, било је неколико особа,

које би данас достојно репрезентовале рад орога завода, да су у њему могле наћи сталнога места, које би им обезбедило будућност. Али под тако немогућим условима, сваки је гледао прву прилику да пређе у сталну државну службу, да се на тај начин стабилизира. И сам потписати основао је овај завод, водио га кроз све перипетије његовог опстанка као човек другога службенога позива у чиновничком статусу. Води га и данас као добровољац, без нарочите награде, али одушевљен позивом своје струке и из чисто патриотских псбуда. Особље овога завода класификујемо као основно, пролазно и стално. Основно особље је радило сзесрдно из искрене оданости према позиву и улагало сзе своје слободно време и снагу за рад у заводу и за шегову будућност. Прелазно особље дошло је кад је Завод већ у велико био формиран, и радило је такође савесно не штедећи времена у вршељу своје дужности. Стално је особље дошло као завршна фаза у стварању завода, када је државним буџетом обезбеђен сталан положај у заводу. Оно поред редовних законских послова већ ради и на самосталним стручним студијама. Прву екипу помоћног особља, потписати је као управник, асистент, лаборант и послужитељ вршио сам лично. Како су се послови почели проширивати, први помоћници и сарадници били су чланови његове породице: жена пок. Љубица, два сина Михаило и пок. Димитрије и кћи Добринка. Сваки је имао одређен задатак: да спрема листе за инструменте (лепљење и гарављење), да их намешта и скида са апарата два пута дневно и да их спрема за анализу, да врши службу одређивања тачнога часа и да води врло обилну коресподенцију у почетку увођења нове организације у живот. Потписати је поред редовне професорске дужности, обављао све стручне послове, водио страну коресподенцију одржавајући везе са свима сличним заводима у иностранству и т. д. То је стално трајало од 1906 до 1911 год. У лето 1911 год. вршио је неке помоћне послове као добровољни помоћник сгудент геологије г. Милоје Стојадиновић, сада директор гимназије. Како је он био много заузет својим редовним пословима, оставио је овај позив. За другог добровољног помоћника понудио се један редак студент математике, који је још као мој ђак реалке заволео посао у Сеизмолошком заводу. Познавајући га као одушевљеног младића за науку, прихватио сам га оберучке у почетку 1912 год. Он је сав прегао на рад и одмах од самог почетка био је савладао многа стручна питања и одмах је био пошао солидним путем. Ако се за икога може рећи да је рођен за неки позив, за овога младића, Богомира Јосифовића, то се може рећи у пуном значењу те речи. Ушавши дубље у саме послове завода, био му је одан целим својим бићем и са највећим еланом во-