Opštinske novine

Београдске општинске новине

„АсасЈегше Ве1с1изе", да допуни своје знање стечено у Минхену. Након пола године париских студија, враћа се у Минхен да ту започне своју самосталну сликарску каријеру. С коликим је талентом! и с колико вредноће Бета Вукановић свршила своје академске студије и како се солидно спремила за свој будући позив, нека илуструје ово мало сведочанство Милице Јанковић, које она износи у „Мисли" бр. 5—6 за 1926 годину: „Колико су њени други професори били задовољни њоме, могу само замислити по ономе што је она постигла и по ономе што је једном, доцније, профгсор Ажбе казао преда мном, пошто је видео портре г. Вукановића који је она једнога распуста у Минхену радила. Иначе тврд на похвалама сзојих ђака г. Ажбе је рекао: „Госпођа Вукановић имз много темперамента. Откад сам професор имао сам само две тако даровите ученице. Има талента и вредна је". За време студија код Ажбеа, Бета се упознала и склопила пријатељство с многим словенским, а међу њима и многим српским сликарима, међу којима се увек веома пријатно осећала. Ту се упознала и с младим српским сликаром Ристом Вукановићем, и то одмах први дан по његовом доласку у Ажбеову школу. Он је дошао већ начетог здравља из Русије, где је био на студијама и где није могао да подноси тамошњу климу. Након четири године заједничког студирања и друговања, госпођица Бабета Бахмајер и Риста Вукановић венчавају се 1898 год., иако се њена мати томе противила. Убрзо по удаји она, заједно са својим мужем, напушта Минхен и Немачку и одлази у Београд, где остаје заувек. 1889 године умире Кирило Кутлик, оснивалац и управник прве срггске уметничке школе, и, по одобрењу тадањег министра просвете Живана Живановића, Риста Вукансвић са својом женом Бетом преузима ту школу у своје руке, а Кутликовој удовици исплаћују 1000 динара на име откупнине. Супрузи Вукановић, преузимајући ту школу, која се тада налазила у „Сали Мира" на Славији, на сам дан Врбице, воде и даље као приватну школу са правом јавности, и у то име добијају од државе 150 дин. месечне субвенције. Они ту школу одмах проширују и модернизују; оснивају мушко оделеље ко]е води Риста Вукановић, и женско које води Бета. Уводе вечерњи курс и, насупрот претераној „педагошкој строгссти" која је владала у Кутликовој ери, заводе један веома либералан начин опхођења с ђацима. Покојна Милица Јанковић, која је и сама била ученица те школе, у свом, овде већ цитираном чланку, описује тај режим овако: „Наставници су у своме атељеу радили на својој чистој уметности, а ђаци су у два велика одељења цртали угњеном с гипсаних модела, с мртве природе и са живих људи и свакога

дана добијали коректуру и упутства, мушкарци од Господина, а ученице од Госпође Вукановић. У школи је владала слобода какве мислим више нема: сваки је могао доћи кад хоће и отићи кад хоће. Никакве казне, само се сматрао за неозбиљног онај ко не ради. и том великом слободом користило се само у врло изузетним случајевима. Међу обожаваоцима сликарства било је тада много сиротиње, али се она подносила без роптања. Сећам се, понекад, кад се нас неколико ученица покажемо вредне и мирне поред мушкараца који певају, вичу, смеју се, Г-ђа Вукановић нас награди тиме што једну ухвати за рамена, и другима да знак, и одведе нас у свој атеље да нам покаже коју своју готову слику. На сликарским ногарима горе стоји чавка, по поду се шета јеж, а на наслоњачи преде мачак, све госпођини љубимци и модели. На ногарима каква велика готова слика, или каква изврсна ситница. Неко јој донео киту пољског цвећа. Крваво црвене булке метнула је у зелени крчаг, узела боје и као од шале намалала. Црвени рефлекси по зеленом емаљу, згужвана слика круничиног лишћа и плаветни прашак више црних прашника. Или љубичасте кадивене перунике са жутим прашницима у сиво зеленим ножевима лишћа. Једна таква сличица пружала је у нежности нама почетницима не мање уживање него каква бли-

Бета Вукановић: Сељанка из околине Београда Уље из 1934 г. (Својина Држ. Хипотекарне банке)