Opštinske novine

Књижевна хроника Божмћни бројеви бсоградских иовииа

Божићни бројеви београдских новина садрже ове године врло разнозрсне и занимљизе специјалне додатке. „Поли:и::а" доноси лепе чланке о Њ. В. Краљу Петру II и Њ. В. Краљици Марији, више актуелних политичких изјава наших министара (г. д-р Александар Цинцар-Марковић говори о спољној политици Југославије, г. Божидар Максимовић даје врло карактеристичну и занимљиву изјаву о садашњем стању основних и средших школа, г. д-р Иван Андрес говори о трговинском споразуму са Францусхом), неколико интересантни,'их чланака напих политичара (Љуб. М. Давидовића, Већеслава Вилдера, Милоша Трифунозића, Милана Грола, д-р Лазе Марковића, д-р Михе Крека, Жив. Балугџића, д-р Јура> Крњевића, Јована Ћо:говића, Нака Жупанића); божићну по-сланицу епископа жичког д-р Николаја; неколико добрих стручних чланака из војне облаети (генерала г. Војина Т>. Максимозића, генерала г. Светислава Т. Милосављевића); занимљиве чланке наших научника, књижевника и публициста (Ђ. Тасића, В. Ћоровића, Душана Ј. Поповића, Бранка Лазаревића, Ђуре Гавеле, Гргура Јакшића, Ж. Милићевића, Ивана Ђаје, д-р Виктора Новака, Тих. Р. Ђорђевића, Драгише Васића, Синише Станковића, Мих. Петрозића, д-р Миливоја Попавића, Мих. С. Петрозића, М. Панића, Радмиле Бунушевац, Пјера Крижанића, д-р Букић Пијада, Боривоја Д. Милојевића, Јорја Тадића, Уроша Џонића, Хамзе Хуме, д-р Лазе Станојезића, Пазла Стезановића, Драгољуба Павлозића, Боризоја Јевтића, Ж. Вукадинзвића, Јер. Живановића, Милана Каранозића, Божина Симића, д-р Јована Стсфа о ића); живз писану пгичу Гр. Божозића („Баљо Радоњичић"); неколике лепе песме (Т. Ђукића, С. Пандуровића, Марка Врањешевића — који је оригинално и снажно подвукао социјално осећање за сиро.чашну децу, — Десанке Максимозић. Неколико згодних ногинарских репортажа својих сарадника г. г. Жизака Мигровића, Љубомира Вукадиновића, Боре Јозако:ића, Константима Степановића, Миће Димитријевићг^, Миће Мијатовића, Ђ. Николића, Павла Церозића, Милана Шантића, Богдана Ђ. Поповића, Момчила Јојића. За нас, као чаголис града Београда, од нарочитог су интереса три чланка који оЗрађују београдске проблеме и моменте из бгоградске историје. Д-р Вихтор Нозак, у сеом чланку „Бео рзд пре 100 годи а", да;е изводе из три чланка Стјепана Марјанозића, католичког свештеника Илирца, оЗјављена у „Даници Илирској" 1842 г.: „Београд", „Опис београдсле вароиги" и „Опис београдских предграђа". Д-р Нозак помиње и рукопигну остазштину овзг сзештениха Илирца која се на\ази у архизи породице Брлић у Славонском Броду (а коју је користио професор Матасовић у спремљеној монографији о Београду) „Сербска прикљученија и Београд и њехова страдања полаг најнозијих и најистинитијих изворах обћенству славоилирском за незииу забаву" — за који каже да обилује важним и занимљивим подацима. Даћемо неколико краћих цитата из чланка г. д-р Новака:

„После филолошких напомена о имену града Београда и кратких историских напомека зауставио се Марјанозић нешто вине на опису београдске тврђаве. Нарочиту му је пажњу призукла Диздар-кула на којој се „сваког празог Сарбљина домородно догодовштинска успомена оснива". Јер, у тој је кули био затворен Милошев брат Јеврем и из ње се спасао само сво,'ом личном храброшћу. Калемегдан је Марјановићу свето место, натопљено крзљу хришћанском. Он је упознао и унутрашњост београдске тврђаве кад је једном приликом био у по-сети, септембра 1840, код самога Хозрев-паше... Кулу Небојшу Марјановић назива Не бој се, дајући јој такво име према једноме предању које је у Београду чуо. Наиме, на томе месту, вршила су се смакнућа. Кад је неки несрећни Србин имао бити погубљен, турски га је џелат, пре смакнућа, утешио са: „Не бој се!". Одатле, Небојша — Не бој се!.. Марјановић је у опису београдске варопга запазио многе лепе и занимљизе појазе. Њега је освојила топла интимност и патријархалност српских гостионица. Одушевио се и квалитетом српског вина које „од карловачкога ако није боље сегурно му вагу даржати може". То и није чудо, каже Марјанозић, јер у Србији нико не крсти вина, па је то „на славу тамошњих винопродаваоца речено". Код Стамбул-калије сећа се и Марјановић погибије Васе Чарапића... Историски и архитектонски опис саборне цркве написан је зналачки али и са љубављу и поштовањем као да се гозори о каквој католичкој катедрали... Историк града Београда радо ће се користити драгоценим подацима из Марјанозићзвих жизих описа, у којима пред нама искрсавају поједика здања којима данас нема ни трага у Саза Мали, на Теразијама или Палилули, у тадашњим предграђима београдске вароши. Споменувши „сарбско гробље са цархвицом на Таш Мајдан" Марјанозић истиче да је у њој био управо 11 и 12 фебруара 1812, и то у часу сахране Карађорђеве жене Јелене". Други чланак је „Досити'е на једној паради 1811" г. П. Стезанозиаа, у коме ое описује сзечан дочек једног мањег одреда руске војске у Београду пред крај јануара 1811 год. — према „СрЗијанци" Симе Милутинозића. У чланку се, између осталог, каже: „На Врачар је, пргд Русе, изишао и сам Вожд „пред е ОјС ком бољом, са зиљама и боријам хучним, с барјацима, турским тугозима"; изишло ј 1 и свештенство „с богоугодњама", изишле су, несумњиво, и све воЈЕоде које су се тада у Београду затекле. Изишли су, свакако, и попечитељи — чланови нозе владе коју је Карађорђе оснозао само на неколико дана пре тога. Војска и свештенстзо су ишли пешке; војводе, у свом богатом оделу, на добрим и добро опремљеним кољима. Све је би\о раеположено, ведро, весело: испунила- се стара жеља устачика, долазе браћа Руси на стално боразљење у Србији. „Таш-Мајданом парад се пружио". Са „крвогрезних стена" београдског града одјекује „пуцњава стотине топова".«