Opštinske novine

Вајар Симеон Роксанди-ћ

131

С Роксандић: „Борба"' — Бронза из 1906 године. — У Београду на Калемегдану и у Загребу на Гричу.

три расписане награде доделио Роксандићевим пројектима, — али, крајњи резултат свега тога је био тај, да Роксандић никада ни^ је примио додељене му награде, да се тај споменик ни до данас није подигао, а идејне скице (израђене у гипсу) да су — нестале. Те исте, 1900 године, указом Краља Александра I Обреновића, све гимназије у Србији добиле су имена по разним националним херојима и културним прегаоцима. Крагујевачка гимназија је добила име Милоша Великог. Директор Крагујевачке гимназије Симић и овом приликом је хтео да предњачи осталим српским гимназијама. Ослободио је С. Роксандића три месеца од школске дужности с тиме да кроз то време изради статуу Кнеза Милоша у природној величини, која и данас стоји у свечаној сали крагујевачке гимназије. 1902 године огпптина врањска расписала је конкурс за споменик изгинулим борцима за ослобођење Врања 1878 године од Турака. И тај конкурс је добио С. Роксандић, али сада стварно. По нријему награде, Роксандић је приступио послу и већ следеће године предао је готов рад. Тај споменик, започет под Обреновићима, подиже се под Карађорђевићима, а на полагање темеља долази сам Краљ Петар. Кроз то време, у Крагујевцу, Роксандић је израдио још и рељеф Краља Милана, ко-

ји се и данас још налази на чесми у Дивостињу крај Крагујевца, херму „Филип Вишњић", која је била изложена на великој „Југословенској изложби" 1904 год. у Београду, а која је пропала за време рата, — и неке мање радове и попрсја мање познатих личности. Али Сима Роксандић све више осећа терет паланке, све више му постаје јасно како се запарложује у паланачкој средини, и у њему се рађа интензивна жеља и потреба да се истргне из те средине и оде некуда где ће поново наћи могућности за рад. Логично је да се прво сетио Минхена, где је провео најлепше дане својих уметничких прегнућа. Поднео је Министарству просвете молбу да му се подели годишње отсуство у сврху уметничких студија на страни, што му је одобрено, и он крене у Минхен. Али ту се разочарао. За оних десзт година откад је Роксандић отишао из Минхена, тамо су се размахали разни модернизми, од ко-. јих је најгласнија и најнаметљивија. била сзцесија. Роксандић, кога никада у животу нису интересовали никакви правци, никакви „...изми", осећа одмах да та средина не одговара ни његовом умзтничком тгмсе^аменту, ни његовим уметничким схватањима. У њзму се убрзо рађа идеја да оде у Рим, где се налазе најпотпуније и највредније збирке античких дела. Обилазећи у Риму музеје, у њему се рађа потреба да и сам приступи раду на неком већем делу. Изнајмљује атеље и почиње да ради своју познату композицију „Борба"*) на којој ради око три месеца. Како се баш у то време спремала велика „Балканска изложба" у Лондону, позван да на њој учествује, Роксандић шаље „Борбу" и бисту Краља Петра

*) Пишући 1907 год. у „Политици" (Бр. 1302, од 2 септембра), песник Јован Дучић рекао је о поотанку тога дела и о самом делу следеће: „Десет година између „Роба" и „Борбе" провео је Роксандић у српској паланци где се његов велики и отмени таленат унижавао учењем деце, како ое праве троугаоници и кругови, и унижавао још више: давањем вајарских ствари у које не мећући никаквих амбиција није метнуо никаквог талента. Требало је да се једног дана отме од нас, од средине којој је десет безмерних година плаћао свој порез у телу и духу, да иа само неколико месеци оде у Италију, и да удави своју чамотињу као у „Борби" његов рибар своју змијурину, па да нам ето дадне једно дело велике ии-спирације и уметничког поштења. „Борба" је дело и по смелости своје замисли и својој мајсторској фактури нешто што показује у овом младом уметнику од непуних тридесетпет година будућег маестра. „Борба" која претставља рибара који седећи на једној стени дави својим бронзаним песницама једну огромну змијурину има детаља који изненађују храброшћу и напоном замисли. Грудни кош је овде читав проблем; рибарева леђа су овде згрчена као у каквог