Opštinske novine

132

Београдске општинске новине

I, коју је израдио одмах по том у Риму. Међутим година дана отсуства брзо је прошла и Роксандић се морао вратити у Крагујевац на дужност, да настави с бирократским радом у школи и паланачким животом. Али пола године по томе директор крагујевачке гимназије Миливоје Симић бива премештен у Београд за директора „Друге мушке гимназије." Желећи да и на новој дужности настави унапређивање школства, Симићу је прва брига била да око себе окупи што бољи наставнички колегиум. Међу првима он дово ди у своју гимназију Симу Роксандића. Наравно да је нова средина, у којој је уметнички, културни и друштвени живот већ увелико бујао, повољно деловала на Роксандића као уметника, и он обновљеним, младеначким енергијама приступа раду. Тај рад му бива омогућен и смањењем часова у школи, тј. свођењем броја часова на прописани број. Први резултати су се показали убрзо. Настају редом: биста Јосифа Маринковића (у Маринковићевој породици); „Мали флаутиста" (фигурина у бронзи, нестала за време рата); „Моја старија свастика" (мермер у Хипотекарној банци); биста Др. Лазе Костића (у Сомбору); биста Николе Спасића (у Београду, у палилулској основној школи); „Дечко и корњача" (композиција за фонтану у бронзи, украдена за време окупације); „Позледио ногу" (бронза, у Министарству просвете); „Кнез Иво од Семберије" (биста упропашћена за време окупације); фигурина „Очајање" (истовремено упропашћена, као и бисте адвоката Лацковића и академика Михајла Валтровића) — и, наравно, већи број мањих радова. Како се види, тај кратки период времена који је трајао до почетка балканског рата 1912 г., испуњен је интензивним и плодним

монструозн-ог инсекта или какве грдне морске корњаче, затим појединости у мускулатури, руке у којима је ■сабијена цела снага тога рвача са змијурином, све то очарава не само професора анатомије, него и вас и мене, свакога на свој начин из свог разлога, извесно, али све уједно по таленту велимом и лепом' који је прошао преко ове бронзе. Очи човекове имају овде поглед више змијски него у саме змије, којом се рве. Лице, на коме се види сва поузданост и презрење јачега, нашло је на тај начин у очима сву своју свирепу речитост и сву крволочност „Човека-Змије", Рибарска мрежа између ногу па до иза десног кука и низа стену за н>им, има ту срећну замисао (можда случајно) да нам она продужи пејсаж, дадне илузију мора за том стеном, каквог тамног, циничног мора, у тренутку тог огорченог двобоја. Још када... високи и киптећи млаз воде прсне из чељусти змијине, сипајући по целој бронзи, та ће скулптура да буде необично пуна покрета и напор ових рвача добиће шума, хуке; грцање побеђене змије у смртоносним гвозденим песницама, постаће овде не само видљиво него н чујно."

Једна полица из атељеа вајара Симе Роксандића.

радом, иако је уметник кроз сво то време био без правога атељеа. Време од 1912 године, па све до краја 1919 године, Сима Роксандић је провео на војној дужности као обвезник чиновничког реда. Иако су 1916 г. многи уметници били ослобођени војне дужности, Роксандић нијз. Јасно је да за све то време није начинио ни једно дело, јер је за вајање потребно много штошта што је у рату немогуће преносити. После ратова, 1920 године, Роксандић се вратио на своју стару дужност за наставника „Друге мушке гимназије" у Београду. Али већ после године дана с те дужности бива упућен на рад у „Уметничку школу", где је неко време вршио и дужност директора. 1934 године пензионисан је, у шесдесетој години живота. Док други људи у тим годинама одлазе у „заслужени мир", Роксандић тек сада до* лази у прилику да се сав посвети својој у* метности, којој се он посвећује заиста, управо младеначким еланом. То му бива омогућено тим више, што му је пре пар годинд успело да сазида свој — први атеље. Од свршетка рата до пензионисаља, Роксандић је израдио око 70 радова, међу којима се истичу: фигура у природној величини „Вук Караџић" (у Другој мушкој гимназији, у Београду); „Дечко" (у „Музеју Кнеза Павла"); „Аутопортре'* (код аутора); „Дечко са каменом у руци" (приватна колекција у Београду); фигура „Нада" (код аутора); „У-