Opštinske novine

Београд негдашњи центар великог рибарства

93

чински рибар за цену од 600 круна годишње, али) с тим да даје манастиру годишње по 480 килограма лепе рибе; ако ту количину рибе не измири, био је дужан мањак платити у новцу по пијачној цени. Ловишта низводно од Беочина, до оних што припадају Каменичкој општини, припадала су манастиру Раковцу и издавана су у закуп под истим условима као и беочинска ловишта. Она код Илока припадала су грофу Одескалки, а она код Баноштора грофу Хотеку. Од Каменице до Земуна припадала су ерару, а издавао их је под аренду краљ. надшумарски Уред у Винковцима. Даље низ воду наилазило се на Карловачки, Белегишки, Сланкаменски, Сурдучки, Чортановачки, Бановачки и т. д. риболовни хатар, од којих је сваки понаособ издаван под аренду. Доста богату Белегишку воду држао је за дуги низ година под закуп арендатор Јоца Матић из Опаве, за 2000 круна годишње. Карловачку и Сурдучку воду држао је за 5000 круна годишње ондашњи чувени риболовни закупац Фрања Ловрековић из Новог Сада, који је закупљивао где год је шта било боље у околини, у погледу риболова. Бановачку воду је дуже време држао земунски рибар Волф за 1920 круна, а имао је право ловити и у делу Саве између њеног ушћа у Дунав и жељезничког моста; после њега држао је ту воду Никола Георгијевић из Старих Бановаца, а после овога бановачки рибар Спајић и Јосип Лели. Сва су та ловишта снабдевала рибом Београд; београдски рибарски трговци са својим момцима, чамцима и баркама привезаним уз чамац обилазили су их с времена на време и на њима куповали рибу потребну за београдску пијацу. Путујући низ воду са пуним баркама рибе, они су радо свраћали на успутне рибарске постаје ради одмора, виђења са тамошњим рибарима и распитивања о риби за куповину, о ценама рибе и др. Најрадије се свраћало на постају Кишвара, на левој обали Дунава, наспрам Белегиша. На томе месту јз био „фок", излаз из непрегледног рита, и ту је била пространа рибарска кућа у којој се могло и преноћити. У њој су пребивали момци арендатора који је држао под закуп белегишку воду и оближња ритска ловишта. Ловишта у Сави, која су такође снабдевала Београд рибом, почињала су од ушћа Босута. Њих су, редом низ воду до ушћа Дрине, држали арендатори: Паул Салцман из Моровића, Фрања Ловрековић из Новог Сада, Јосип Вајнбергер из Жупање, Иван Мараковић из Славонског Брода, Мијо Домбој из Вуковара и др. Савска ловишта од ушћа Дрине до Београда делила су се на српска и аустриска, а ограничавала их је средина Саве. Ловишта најближа Београду, са којих су београдски рибарски трговци најчешће преносили рибу у Београд, најдуже је држао арендатор

Шандор Штрајхер из Земуна, а после њега, за кратко време Паул Мецгер, негдашњи београдски рибар, доцније рибарски трговац у Земуну. Београдски аласи, који су ловили великим аловом, лапташем, бубњевима или струковима, куповали су од тих арендатора рибарске карте које су им давале право на риболов на аустриској страни, у хатару арендатора. Риболовне хатаре у Сави узимали су аустријски арендатори под аренду јавном или оферталном лицитацијом код Краљ. надшумарског уреда у Винковцима. Наша савска ловишта почињала су од ушћа Дрине, обухваћена су била нашом половином Саве и завршавала се код београдског града. Она су до 1911 године издавана под аренду јавном лицитацијом од стране наших државних власти, а арендатор је издавао рибарске карте за свој хатар појединим нашим аласима по ценама које је он сам одређивао и мењао како је хтео. Ранији арендатор Спира Димитријевић наплаћивао је н.пр. за рад аловом и лапташем ио 110 гроша од карте, а за влак, бубњеве и струк по 20—30 гроша; за влак, пошто се њиме ради са два чуна, требале су две карте. Последњи арендатор Петко Трајановић рибарски трговац из Београда наплаћивао је нешто више, али такса није била утврђена. Од 1911 године, кад је изашао Закон о риболову за Краљевину Србију, престало је издавање под аренду наших савских и дунавских ловишта (изузимајући посебна ловишта на Ђердапу). Рибари су куповали државне карте за риболов на нашем делу Сазе и Дунава непосредно код полициске власти, и јгдна таква карта давала је право на риболов дуж целе наше границе, од ушћа Дрине до ушћа Тимока, изузимајући само посебна закупљена места испод Голупца и у самоме Ђердапу. Справе за професионални риболов биле су подељене на справе прве и друге врсте; за прве се плаћало обично 100 динара, а за друге 40 динара годишње, али цене је одређивало Министарство Народне Привреде. У колико се тицало београдских професионалних рибара, за њих су била од интереса ловишта дуж српске обале, а то су она што су почињала од Шапца до Београда Савом, и од Београда до ушћа Орешца Дунавом (београдски дунавски хатар). На томе су простору онда постојали београдским аласима добро познати „аловски метови", места на којима се могло радити великим речним аловом, дужине 200—400 метара. Такав алов је могао радити само на нарочитим просторима који су испуњавали за то потребне услове. Потребно је да се дно реке, почевши од обале, поступно и благо спушта ка средини реке и да дужина обале, дуж које је такво дно, не буде мања од 300—400 метара; осим тога, да је дно чисто, без „задева", т.ј. без крупног камења, стена, клада, пањева, откинутих лен-