Opštinske novine

Веоградеке општинске новине

гера, потопљених чамаца, дереглија, воденица, воденичних вретена или керепа и др. Великих аловских метова у риболовном подручју Београда било је неколико, и то врло издашних. У Сави, а у близини Београда, били су метови на пешчаним прудовима око Дубоке, за тим онај испод Умке на српској страни, мет Ђулум на аустриској страни, два места код Маџар-Аде испод Остружнице на српској страни; мет на Међици и на Полоји на аустриској страни више Аде Циганлије; мет Занога на српској страни, поред исте аде; мет Хап-Циганлија, на врху аде, и мет Телеграф на аустриској страни преко од баре Венеције. У Дунаву су аловски метови били: мет Јалија, на српској страни, који је почињао више куле Небојше, а завршавао се на 400 метгра испод ње; мет Пумпа, уз нашу обалу, на месту где је сад електрична централа; Роспија, испод Карабурме; Црквиште, више цркве Вишњичке; мет Попова Ливада на нашој страни, наспрам прве панчевачке аде; мет Купусиште на мађарској страни, испод панчевачких ада, и мет Орешац на нашој страни, испод Гроцке. За београдске аласе, који су радили великим аловом у непосредној близини Београда, најважнији су били дунавски метови Јалија, Пумпа, Роспија и Црквиште, и савски метови Дубока, Умка, Ћулум и Хап-Циганлија. Дунавски мет Купусиште био је некад од велике важности; на њему је радио дубок, тако звани „тањарски алов" или „тањарац", са пространим окцима од јаког канапа и ту је ловљена крупна риба: шаран, сом, јесетра, сим, а покашто и моруна. Метови Јалија и Пумпа су били врло издашни у време „плове", т.ј. у време кад риба, почетком лета, излазећи из водоплавних терена где се исплодила и исхранила, улази у текућу воду и у великим јатима плива уз воду да се чисти од безбројних паразита који су се уз њу црипили за време док је била у бари или у риту. Мет Црквиште било је тешко ловити због крупног камења на његовом дну; велики алов је закачивао за то камење и морали су га на таквоме месту чамцем предизати, али је тај мет давао крупне шаране, а покашто и по кога крупног сома. Сви су ти негдашњи риболовни метови данас потпуно искварени, било засипањем или прокопавањем, било тиме што на њима данас стоје шлепови (као н. пр. на мету Јалија), или је побијено коље, или битве за пристајање лађа и шлепова. За мале алове, дужине 60—80 метара, зване „аловчићи", са којима се обављао само „околиш", т.ј. само опкољавање рибе, па се мрежа одмах привлачила обали, било је безбројно метова и „буџака" у којима се њима могло ловити. Али, таквим су алатом ловили само прибрежни сељани, већином професионални рибари из Дубравице или села Петке, који су ради тога лова долазили у београдске воде и

које су београдски аласи звали „мадровцима". Они су, често без икакве рибарске карте, ловили само ноћу, при чему су морали једнако бити на опрези да их не изненаде српски или аустриски погранични финанси (који су се раније звали „колџије"), од којих су ипак, и готово увек, успевали да се спасу својом хитрином и окретношћу на води. За рибаре влакароше нису била потребна нарочита места. Влак је мрежа малих димензија, па се њиме могло радити и онде где не може радити ни алов, ни лапташ, и то како уз саму обалу, тако и средином воде. За бубњароше ловишта су била већином поред густих врбака; при доласку воде риба улази у врбак, у њему наилази на разапете бубњ-еве, улази у њих и више не може из њих изаћи. А најподеснија места за бубњеве били су „фокови", природни канали којима вода из реке улази у бару или рит; риба при доласку воде улази у фок тражећи стајаћу воду, а при опадању воде излази из рита у текућу воду. И у једном, и у другом случају она наилази на разапете бубњеве, који јој и запречавају пут и улази у њих. Струкароши су најрадије тражили каменито или шљунковито дно, каквог има доста и у Сави и у у муљевито дно упадне удица са мамцем, па риба прође поред ње не нашавши је; песковито дно слабо даје рибу, јер на њему она не налази хране. Најважнији и најиздашнији начин риболова, који су обављали београдски аласи у Сави и Дунаву, био је риболов пространом мрежом званом „лапташ". У једноме од идућих чланака, при опису свих алата којима су радили професионални рибари у водама београдског риболовког подручја, биће описан и тај моћни и добро смишљен рибарски алат. Том се мрежом ловило путујући низ воду, често по неколико дана и ноћи; мрежа се разбацивала из два велика рибарска чамца са шест момака и тако раширена вукла било поред обале, било ма куда средином реке. За тај алат није требало нарочитих ловишта; њиме се радило свуда где се знало да на дну реке нема „задева", које ће задржати и распарати мрежу. Али је било мноштво „лапташких рина", простора на којима нема таквих задева, а на којима се очекивало да ће пасти више рибе, или да се може „салетити" крупан сом, или јесетра, или да ће се наићи на „кртог", т.ј. на рибу збијену на гомилу. Такве су „рине" биле н.пр. оне на Хапу Царске Аде (Подгоричка Ада, наспрам села Пр'ова) у Сави; она на Топу испод Царске Аде; оне на Крстовима, или на Орлачи; рина на Малој Дубокој више Дебрца, која је више пута давала кртоге кечига; рине на Крстовима, на Хапу Дебрца, на Јасенској; оне поред Прогарске и Бољевачке брежине; рупа наспрам Бреске више Забрежа; рине на ушћу Колубаре и на пешчаним прудовима средином реке, испод то-