Opštinske novine

11*

Сликар Миодраг Петровић

379

француског Црвеног крста, које су донеле неколико хиљада франака прихода. Ту је израдио и једну велику слику у димензијама 4, 5 X 3 м, која претставља Христово рођење, а коју су српски болесници и рањеници поклонили у знак захвалности католичкој катедрали у вароши Фервилу, где се та слика налази још и данас. Слика је била предана француским колонијалним свештеницима уз велике почасти и величање француско-српског нераздвојног пријатељства, у присуству вицеадмирала Гепрата. Крајем 1917 год. француска лекарска комисија установила је да је Петровић оздравио и упутила га у логор за реконвалесценте у Бизерту. Ту се нашао с већим бројем својих старих београдских познаника, с глумцима Душаном Раденковићем, Златковићем, Душаном Бурзом, Чича-Гином, сликаром Јосипом Царем и још некима, и, заједно с њима, ради у великом амфитеатралном позоришту, које су ту основали и подигли у тесаном камену српски реконвалесценти. То позориште постоји још и данас, и можда ће већ ускоро поново служити оној истој сврси ради које је и било саграђено. Ту, у Бизерти, Петровић је израдио иконостас за капелу на великом српском; војничком гробљу, на којем 1 лежи неколико хиљада српских војника. И ту је, наравно радио масу портрета, од којих су свакако најзначајнији: вицеадмирала Гепрата, инспектора свих француских болница генерала д-р Бартоломеа и команданта српског логора г. Добре Миленковића. Кад је постало јасно да ће Савезници победити и да ће Србија поново васкрснути, издата је наредба да се сви ђаци и студенти ослободе војне дужности и да се упуте у Француску на даље школовање, да се спреме за рад у ослобођеној домовини. Међу многима том приликом је ослобођен и Миодраг Петровић. Заједно с Илијом Коларевићем, он одлази у Алжир, где се обојица уписују у Уметничку Академију. Ту се издржавају радећи портрете алжирских грађана. После неколико месеци Петровић напушта Алжир и одлази у Париз да се упише у школу професора Симона. Ту одмах почиње да излаже у Великом Салону, у Јесењем и Пролећном, и у Салону независних. 1919 год. напушта Париз и долази у Беог рад, где одмах ступа у државну службу као наставник реалке. После двадесетогодишњег рада у том заводу, премештен је у гимназију Краља Александра, а одавде у Вишу педагошку школу, где је на дужности још и данас. Три године је био Краљев професор за цртање и калиграфију. „Члан „Ладе" је од 1919 године, тј. од свог повратка из Француске, а од 1930 године стоји на челу тог удружења као претседник. Осим тога је и претседник новооснова-

ног „Удружења сликара и вајара ратника", које до данас броји 28 чланова и које је прошле године суделовало на великој интернационалној изложби „Фидака" у Лијежу. Неко време је био претседник „Удружења ликовних уметника" и потпретседник „Југословенског професорског друштва". Кроз тридесетипет година свог уметничког рада Миодраг Петровић је суделовао на, може се рећи, скоро свима изложбама југословенских уметника код нас и на страни. Тих изложаба је толико да им ни он сам више не зна броја. Поред тога је излагао седам пута у Паризу ,два пута у Алжиру, и по једанпут у Брислу, Лондону, Лијежу итд... Досада је приредио седам колективних изложби: две у Алжиру, четири у Београду и једну у Сомбору. И у личности Миодрага Петровића има нешто пријатно, привлачно, ведро и освежујуће као и у његовим делима. Увек, и зими, у светлом оделу, са шеширом несумњиво у најсветлијој нианси која се налази на тржишту, њега често можете видети на београдским улицама у друштву његове госпође или деце. На поздраве одговара насмејано, зрачећи око себе пријатну атмосферу. Нзегов атеље се налази на трећем спрату велике Академијине зграде у Јакшићевој улици, у којој се налазе и „Радио станица" и „Виша педагошка школа". То је управо једна мала собица без икаквих атрибута атељеа, као што су то сви сликарски кабинети по нашим средњим и другим школама у целој нашој држави, а који сликарима, поред школских потреба, служе и као приватни атељеи. Без погодног осветљења и скоро без икаквог намештаја, та собица је претрпана масом слика, највећим делом пејзажа. Седећи међу тим многобројним Петровићевим пленерима, човек се осећа заиста веома пријатно и заборавља да се налази у некој маленој собици у загушљивој и суморпој велеградској зградурини. Те слике га преносе у природу, на ваздух и сунце. Петровић у разговору не тражи ефекат у речима, не гестикулира и не пада у ватру, О себи не воли да говори, многе податке из свог доживљајима тако богатог живота не сматра за важне, и ја сам имао доста муке док сам сазнао све што ми је било потребно за овај — „портре". О својим делима не говори радо; не сматра их за генијалности које ће живети вековима, а кад говори о уметности, избегава све оно што би се под било којим видом могло схватити као лично. Упитао сам га шта мисли о нашој савременој ликовној уметности, а он ми је одговорио: — За мене не постоји ни стара ни нова школа, ни модерна ни савремена уметност; постоје само добра и рђава дела. У свим вре-