Opštinske novine

380

Беог радске општинске новине

Миодраг Петровић: Топчидерска црква и КнезМилошева чесма (Топчидер)

менима је било и добрих и рђавих дела, а уметност не познаје никакве моде, никакве правце, него само уметност и неуметност. Дакле о савременој уметности ја мислим исто оно што и о старој уметности, а то је да је уметност само оно што стварно ]есте уметност, а нешто што само по себи није уметност не може то ни постати па ма какву му етикету прилепили. Али, као што су у старој уметности кроз стотине и хиљаде година створени милиони дела која нису уметност и која су као таква пала у заборав, исто се тако не може захтевати ни од модерне уметности да ствара само дела која ће трајати вековима. Културан човек данашњице, са префињеним уметничким осећањима, исто се тако диви Милоској Венери, Рафаеловим троугластим композицијама Мадона, Рембрантовим играма светлости и сенки — као што се одушевљава Манеовим импресионистичким колоритом, Сезановим примитивистичким композицијама или Пикасовом упрошћеношћу. Дакле, моје је мишљење да су све те школе, правци, сви ти „...изми" само терминске ознаке које имају значаја за историчара уметности, али за саму уметност као такву оне не значе ништа. Та мерила сам увек имао у виду гледајући друге сликаре, као и онда кад сам васпитавао самог себе. А све оно што важи за општу уметност, све то важи и за нашу малу, ситну и наивну савремену уметност. Ми заправо и немамо своје изворне националне уметности. Све наше изложбе су само неуспела тапкања за европским изложбама и њиховим генијалним излагачима. Ми ћемо имати своју уметност тек онда када се сви ми окренемо од узора које смо видели у Европи, у првом реду у Паризу, који је својим често генијалним концепцијама ошамутио неколико сликарских генерација. Уосталом, то није никакав наш спецификум, јер у Европи постоји још много земаља, и културнијих но што је наша, код којих се виде исте појаве. — А пружа ли наш амбијент довољно потстицаја за такав стваралачки ликовни рад?

— Дабоме, пружа. Прво, ми смо земља која по свом географском 1 положају пружа масу могућности да се развијамо аутохтоно, и то најсвестраније. Мало је у Европи тако погодних земаља. Код нас у исто време, истог месеца, имате и словеначки снег и далмјатинско сунце, шумадиско и хрватско питомо зеленило, јужносрбијанску препланулост и славонске шуме, банатску и посавску равницу и херцеговачки крш, плаветнило и дубину вода Плитвичких језера и Охридског Језера и бесконачност Јадранског Мора. А где је разноврсност и богати колорит нашег неба! Што се тиче наших типова, где ћете наћи веће антрополошко богатство! Почните с динарским типом па са свим могућим мелезима дуж обала Дунава, Мораве, Саве и Вардара — тим заостацима крсташких најезди и историских судара раса и народа, почевши од азијатских који су надирали кроз наше крајеве према центру Европе, да завршите с нашим данима када су извесни апетити још увек незасићени. Ту се тим надирањима вековима одупирала млетачка и западно-европска култура и све је то оставило видних трагова на физиономијама наших људи, на њиховој ношњи и животу. Таквог богатства за уметничка стварања заиста нема нигде више на свету, и управо је чудно како наша ликовна уметност — изузев декоративне — лети за манирима Европе. Наши уметници не умеју да гледају и да виде те мотиве својим очима, онако као што их гледа наш народ. А интересантно је да су остали наши уметници — музичари, књижевници и песници — осетили то богатство и изразили народну душу. Проблем је дакле у томе да наши људи, одлазећи на студије у иностранство треба тамо да изуче занат, а не да исисају дух страних генија, да би по том њиховим очима гледали наше мотиве. — Дакле, по вашем мишљењу, ту лежи проблем контакта између публике и уметника? — Јасно је. Уместо одговора на то питање испричаћу вам један свој стварни доживљај. Пре две године у мој атеље је дошао директор једне велике београдске банке, иначе расни потомак шумадиског сељака, Претставио ми се и рекао да је код неког свог пријатеља

Миодраг Петровић у свом атељеу