Opštinske novine

526

Београдске спштинске новине

ма), зеленим паприкама, сиром и другим домаћим производима, и сваки јг чекао свој ред да пазари са аласима. Ови су, погледавши најпре шта купац нуди за трампу, од ока и издашно давали му рибу; ако је купац био задовољан, он ју је одмах узимао и носио кући; ако је најмањим знаком одао своје незадовољство, алас би му уз псовку казао да Ј; нде прзко пута" и да за њега нема рибе. Кад се после пола ноћи рибарски чамац са аловом кренуо за Београд, вукући у великој барци уловљену рибу на лицитацију, чамац је био пун пиљарске робе добијене у трампи за белу рибу; момци су то у Београду делили између себе на равне талове и носили својим кућама, или продали па попили. Каткад је велики дунавски алов, кад му није ред да лови на пространим метовима са српске стране, ишао на мађарску страну „да краде мет". Такав је један мађарски аловски мет био на ади „Крњачи" (која се зове још и „Хуја" или Вишњичка Ада). Ту се ишло ноћу, а мађарски финанси су на аду прелазили само онда ноћу, кад им је било потказано да ће ту бити кријумчарења. Мет би се обловио за један сат, па би се одатле* ишло на други који мет на мађарској страни, или би се ловили метови „Карлица" и „Роспија" на српској страни. Али су на свима тим ноћним метовима београдски аласи што раде аловом често бивали „покрадени" од аласа „мадроваца", који би кришом, без ларме и врло брзо такав мет обловили својим лаким мадровачким аловом, пре великог алова, па су онда, скривени са својим чамцем у врбаку или иза неког ћошка, „сеирили" како ће проћи београдски алов кад дође да после њих лови на истоме месту где су они „већ скупили кајмак" и пригушено се смејали кад су београдски рибарски момци стали псовати видећи како им је подваљено. Сви су ти негдашњи дунавски аловски метови сад искварени и на њима се више неће виђати велики београдски алов. Сасвим другојаче сцене и призори су се виђали кад се ловило лапташем, од Београда па низ Дунав до Винче или Ритопека. Дунавски лапташ би обично изашао са своја два чамца до ћошка града, до места где Сава утиче у Дунав, сваки чамац за себе; ту би изашли насред воде, чамци би пристали поребарке један уз други, сваки би од њих примио једну половину мреже, па би се по том управили у супротним правцима, удаљујући се један од другога, један у правцу српске, други у правцу мађарске обале. За то време би мештер и лаптарош избацивали сваки из свог чамца своју половину мреже, док лапташ не буде сав избачен и раширен између чамаца. Кад буду избачена и оба штапца, па се осети да они ударају у дно, момци би умереном снагом завеслали право низ воду,

Сл. 10. Реморкер „Земун" пробијен ледом тоне у Дунав

па би се терала „рина за рином", онако како је описано у ранијем чланку 1 ). Прво би се обрадила „Галијашка", водени простор поред Ратног Острва, преко од београдског града, и куле Небојше; тај је простор често давао крупног сома од 80—100 килограма, раније и крупну јесетру или сима. Једна добра лапташка рина била је некад наспрам данашњег купатила „Монплезир"; на њој се данас не може радити, јер је на томе месту 16-ог марта 1929 године лед потопио велики аустриски парни реморкер „Земун", који данас и за вечна времена ту лежи засипан пзском и муљем, и правећи на површини воде бук по коме се и данас познаје да је брод ту сахрањен. Писац је са својим рибарским момцима, био очевидац бродарске трагедије, гледајући са обале Дунава страшан призор кад је најпре задњи крај, а затим и цео брод отишао у дунавске дубине; посада му је с рећом била прз тога сва спашена. Четири одважна рибара, који су били успели да се чамцем кроз лед пробију до места несреће, нису имали кога спасавати. Одатле се радило поред београдских дунавских тиквара, затим преко мета „Пумпа", па онда, све идући низ воду, поред Карабурме, затпм вишњичком „малом водом" до доњег краја аде Крњаче. Наспрам тога краја аде, „вексла Крњаче", постојала је једна пространа дунавска рупа, која је често давала крупног сома. Писац је, са својим лапташем на њој у току свога рибарског рада похватао неколико сомова од 30 до 80 килограма. Рупа је сад засута и, не даје ништа. Затим се ишло мало наниже на рину „Вишњички Праг", која је често дала гомилу крупних шарана, мрена, кечига и по кога крупног сома. Ту је некада, пре четрдесет и неколико година, лапташ београдског рибарског мајстора Јакова ухватио сома од 140 килограма, у колико се памти највећег од оних што су деценијама хватани у београдском риболовном подручју. Лапташ писца ових редова ту је у једноме лову зграбио око 80

*) в. четврти чланак.