Opštinske novine

Београд негдашњи центар великог рибарства

525

гла, расплођена и исхрањена без сметње и на време изаћи из ритова у Саву и Дунав и напунити их дотле невиђеним рибљим богаством. Осим тога, из доњо-дунавских „лапова", бескрајних ритова у Румунији и Бугарској, риба је такође могла несметано изаћи у Дунав, јер на онако великој води није било могућно постављати и одржавати, као обичних година, заграде од трске које би јој спречавале излазак из лапова. Та је риба, дохвативши ое Дунава, а препуна паразита који су се на њу нахватали у риту и досађивали јој, потегла свом снагом да плива уз брзу дунавску воду да би се чистила и допрла у горње воде. Како су причали стари београдски аласи из тога доба, рибе је у београдским водама у тај мах било толико, да је сваки, па и најпримитивнији рибарски алат, чим је бачен у воду, извлачен са ухваћеном рибом; влакароши су, чим је ћуле влака куцнуло у дно, морали одмах „чупати" мрежу из воде, јер је алас на прсту осетио да је риба ударила њушком у пређу; струкароши нису чекали ни пола сата од како су забацили струк, већ су одмах веслали ка струкарској тикви и вадили из воде струк накићен рибом. Алови су привлачили обали по стотине ока рибе наједанпут, па је та риба одмах колима вучена у „калаџинице" на чишћење и солење. Риба се продавала у бесцење, јер је сваки пецарош или сертмарош могао са обале ухватити рибе колико је хтео. А може се себи створити слика о томе какав је покор (или како кажу аласи „мршу") морао тога лета починити алов на мету „Јалија", најиздашнијем тадашњем дунавском мету у београдском риболовном подручју. Други ј-едан дунавски мет, чије је дно од увек било блатњаво, а који је некад давао у изобиљу крупну белу рибу и сомче, био је мет „Пумпа", нешто испод данашње београдске електричне централе. Ту није у време рада било онолико света као на мету „Јалија", јер је од варошке стране због мочари мет био много теже приступан. На тај мет су обично у време лова долазиле аласке породице као на неки „теферич"; жене су чистиле рибу, кувале у гвоздењаку чорбу и пекле на ражњевима деверике, протфише и сабљаре, а аласи којису аловом радили „штренг", прилазили су „лантуку" с времена на време и „мезетисали" пијући ракију. Испод „Пумпе", у близини Карабурме, радили су онда познати аловски метови „Карлица" и „Роспија". На мету „Карлица" алов се почињао избацивати наспрам ондашњег баштованског долапа, на 200 метара испод штофаре г. Владе Илића. Привлачио се крају и извлачио на обалу на 100 метара изнад ондашњег врбачића поред саме обале. Мет је био доста кратак и плитак; дно му је било каменито, пуно рупа и мангура. Могао се ловити само тако ако се, пошто се избаце прва

Сл. 9. Сушење алова по завршеном лову два аловска комада, аловска кеса и комад до ове, остатак алова избаци „шрек на воду", косо низводно. — На мету „Роспија" избацивање алова почињало је од треће дебеле врбе, рачунајући одозго, од Карабурме; требало је избацити прва три аловска комада, па окренути и овде „шрек на воду", јер је на дну мета било јако блато у које је алов зарезивао. Та два мета, „Карлица" и „Роспија" били су омиљени метови рибара „мадроваца", који су ту са својим кратким аловом „салећаком" могли лако радити и хватати лепу рибу. Дунавски мет на коме је у време лова, а нарочито у време „плове", био читав вашар од сељака и сељанки, био је мет „Црквиште", наспрам Вишњичке цркве. Дно је било шљунковито и каменито; велики алов је запињао за крупно камење и момци су га морали за време рада чамцем предизати да би га скинули са стеве на дну воде, али то није сметало да алов опколи и привуче обали масу ситнијег и крупног шарана, поред маое беле рибе и понеког сомчета и кечиге. На томе је мету алов рибарског мајстора Живка Брке, којим је радио мештер Иван Шокац, једном зграбио сома од педесет и неколико килограма. Кад је алов ту радио, сакупљени сељаци су радознало посматрали прескакање шарана преко горњаке и нагађали да ли ће у алову, код толиког искакања рибе из њега, у мрежи шта остати. Међутим, ипак, кад је при извлачењу алова наишла аловска кеса, ова се још на води показивала као пуна рибе која се у њој праћакала, а на површини воде могли су се видети црвени шарански репови како одижу пређу и таласају воду. Кад би из кесе риба била изручена у „вохпер", а из овога у барку, ситна бела риба се одвајала на страну и била је одређена за трампу са сељацима. Сељаци су, седећи на обали, држали у рукама флаше и бардаке са рак!ијом; сељанке су на рукама држале котарице са јајима, „вренцима" (црвеним патлиџани-