Opštinske novine

11*

Уметничка хроника

943

дуго стајати и мање упућенима од себе држати читава предаваша о модернистичким струјама у савремеиој ликовној уметности, а то свакако није и не може бити цил> уметности. ИЗЛОЖБА РАЈКА ЛЕВИЈА (Уметнички павпљон — Мада сада 27 јХј 6« Х 1) Рајко Леви није „академски сликар", он није прошао кроз официјалне и неофицијалне уметничке школе, а, судећи по његовим радовима, рекао бих да се он није много бавио ни ликовно-уметничким теоријама. Сликарству је пришао, као што је то сам рекао у једној изјави за дневну штампу, ради тога што је осетио потребу за то. Гледајући на ствари незамућеним погледом просечног интелектуалца, он их углавном види онако као и сви ми остали просечни људи. Не сматрајући сликарство занатом од којег се живи (он је апотекар), и ради чега се мора водити бриге о моментаним узансама тржишта (инклузиве и дневна критика) — он слика из чисто личног задовољства и амбиције и тако је у могућности да ради заиста искрено. Ако му се ишта може порећи, искреност не може. Своје мотиве Леви брижно бира, ради веома солидно, местимично их и „пегла", док год не добије оно што по н>еговом сватању највише одговара даном објекту. Цртеж му је солидан, боју и материју осећа, али нема много осећаја ,.за „природу ствари", а у портретима — за психолошке вредности. Палета му је доста богата, светла и изразита. У својим сликама Леви је још сувише неизразит, сувише мало личан, а његове узоре би било доста тешко одредити. Од страних највише изгледа да је на њега утицао Коро, а од наших заслужни и скромни Драгомир Глишић. Ако Леви настави солидно и неуморно, као што је започео, он би могао у општој стабилизацији прилика која, у сваком случају, претстоји, а која ће довести и до стабилизације прилика у ликовној уметности, доћи и до солидније афирмације. ИЗЛОЖБА МИЛАНА БОЖОВИЋА (Ишкињерски дом — ЗјИ-Х 1). Друга колективна изложба овог младог црногорског сликара који се пре две-три годтио из Париза где је дуже време студирао сликарство, обележава веома интересантан развојни пут једног младог талента. Свладавши у Паризу доста солидно свој занат, Божовић је марљиво студирао модерно француско сликарство, по пребогатим париским музејима, и као сваки млад човек веома лако прихватао сваку новину на коју је наилазио. Тако смо на његовој првој (прошлогодишњој) колективној изложби могли лепо посматрати утицаје

који су на њега извршили многи француски модернисти. Док му је једна слика била схваћена сислејовски, друга је била монеовски, трећа писароовски, четврта утриловски, пета вангоговски, шеста сезановски, седма сињаковски... итд. Шта више, било је на тој изложби и слика које су у појединим, јасно омеђеним, партијама биле под утицајем једног, а у појединим под утицајем неког другог и трећег француског модернисте. У целости та је изложба остављена и сувише електичан, неиндивидуалан и неискусан став. Али већ кроз те бројне техничке реминисценције, које и није било лако контролисати, осећала се плодоносна инспирација антејских снага роднога тла. Нзегови црногорски мотиви носили су тада местимично доста изразите акценте аутохтоног израза специфично црногорског. Тада се могло очекивати да ће овај млади сликар наста^ вити у том смеру, што је обећавало богате и ђ, корисне резултате. Али овом својом изложбом Божовић је увелико демантовао те наде. Напустивши лутања по француским модернизмима, он је у техничком погледу направио доста леп напредак и дошао до једног солидног реалистичког третмана. Али паралелно с тиме он је напустио и богате изворе инспирација родне груде. На тај начин он се на овој изложби репрезентовао као солидан пејзажиста кога привлачи мистика воде, дивљина и питомина брда, као мајстор мирних штимунга летних предвечерја, као сликар који осећа значај светла и ваздуха, — али који у својим сликарским реализацијама не даје доказа тежње за проналажењем личног израза аутохтоне груде. ИЗЛОЖБА „УЛРУЖЕЊА РАТНИКЛ СЛИКЛРЛ И ВАЈЛРА" (Обе сале Умехничког павиљона од 1—26 децембра) Свакако је интересантно да су се напги ратници сликари и вајари сетили тек после више од две деценије да оснују своје уметничко удружеље. Основано, под претседништвом Миодрага Петровића, пре неку годину дана, оно је ипак успело да приреди своју прву изложбу и да скрену пажњу и ширс јавносги на себе. Али јавност, која је тако симпатично дочекала ово Удружење доживела је једно разочарење. Сви ми који смо пошли на ту изложбу, очекивали смо да ћемо ту наћи дела која ће претстављати аутентичне ликовно • уметничке документе ратних грозога и збивања, како су се они одразили у душама наших уметника. Међутим, наишли смо на читав низ дела која с ратом немају савршено никакве везе: на читав низ „Мртвих природа", „Портрета", „Цвећа", „Ентерјера", итд. Тек ту и тамо је било понеко дело инспирисано ратом. Желим да нагласим да на овој изложби није узео учешћа већи број чланова Удружења, од којих ћу овде споменути само претседника Миодрага Петровића, Живорада Настасијевића и две ратне болничарке и заслужне сликарке г-ђе Бету Вукановић и Милицу Чађевић. Исто тако би се могао навести читав низ солидних имена покојних уметника-ратника, који су безусловно морали бити заступљени на овој изложби,