Opštinske novine

942

Београдске општинске новине

вић, Пера Палавичини, Тома Росандић и др. — и за њу ое не може рећи ништа више, но да они продубљују свој већ давно нађени израз и да иду својим јасно маркираним стазама. Другу групу чине скоро сви остали млађи и најмлађи уметници, који лутају, лутају, и лутају. Наразно, да и између те две групе има известан, али мален, број уметника који би по својим годинама спадали у ову другу групу а који су већ доста сигурно нашли свој израз. Међу ове спадају А. Балаж, Сташа Беложански, Јефта Перић Младен Јосић, Васа Поморишац, Живорад Настасијевић и још понеки. Пробијати се кроз сва она невероватна лутања наших ликовних уметника и имати увек у виду све појединачне етапе тих лутан>а — то заиста прелази интелектуалне способности и најнадаренијих појединца, а, искрено речено, тај труд не би ни био реципрочан даним вредностима. Ради тога, критике наших јеоењих и пролетњих изложаба јесу тако досадне; оне, углавном,- већ годинама личе једна на другу, јер се своде на пуко набрајање: Овај и Овај продубљује свој израз; Онај је дао један импресионистички пејсаж; Онај оезановску мртву природу; Онај вангоговски портрет... итд. И тако се те наше изложбе отварају и затварају по неком већ устаљеном, скоро бирократизираном, реду — без освежеша, без оног што би требало да буде циљ и смисао нашех ликовног живота, — без воље и покушаја да се нађе

наш властити ликовни израз. И колико год је то свима, који се за ствар интересују,, познато, потребно је рећи и подвући, да су сва та „сезановска", „вангоговска", „сислејевска", „манеовска", „ноантилистичка", „реноарска" — и каква год хоћете још — тзв. „остварења", само задоцнели импорт робе која на месту производње губи своје потрошаче и тражи наивне паланчане, којима ое натура као последња реч великоварошке моде. Као најеклатантнији прзШер ничим немотивисаног лутања овде би се могао навести млади Стојан Трумић, кога смо пре годину дана упознали као екстремно распеваног поантилисту, да га на овој изложби сусретнемо као екстремно суморног, рецимо, — реалисту. Као најпозитивнији прилог ове изложбе треба истаћи велику, одличну социјалну композицију Андријевић-Куна — „Чекање", — која сва лежи под тежином адекватне атмосфере. Као пандан овој слици стајала је одлична композиција Моше Пијаде „Ђорђе Кун у свом атељеу", озбиљно рађена,' солидно простудирана, углавном истих квалитета као и „чекање". Петровић Миодраг, који ради дивне свеже пејсаже наше питоме Шумадије, својим „Аутопортретом" доказао је још једанпут да нема осећања за портретску психологију. — И то је углавном све што би се могло рећи о овој изложби а да се не понавља оно што је толико пута речено. Звонимир Кудунџић

Новембарске и децембарске уметничке изложбе

ИЗЛОЖБА ЗОРАНА МУШИНА И ФРАНА ШИМУНОВИНА (Умегнички павиљон — Ведика сада 27 јХј 6 јХ 1.) Зоран МуишЋ — љубљански сликар који је и прошле године излагао у Београду показао је на овој изложби пре свега много осећаја за тонске и колористичке финесе. Н>егова платна (безмало сва одреда) претстављају веома пријатне тонске композиције, које ће наћи своје купце и штоваоце у ширим, уметнички мање образованим, круговима. Не оспоравајући позитивне уметничке квалитете његових дела, мзни изгледа да он иде у ред оних уметника који не збуњују своју околину „тражењем нових путова'* и „нових изражајних могућности", него у ред оних чија дела налазе леп оквир у модерно уређеним становима наших богатијих људи, који поред амбиције да поседују уметничко дело, желе да им то дело буде и украс. Нзегова најпријатнија тонска композиција је „Јесен у Максимиру", дана сва у плавичасто-жуто-зеленкастим нежним тоновима и изразитим колористичним финесама. Насупрот овој слици треба ставити његово „Жито", које по жарком црвено-жутом колориту, као и по пастозној техници, потсећа на читав низ исто таквих „жита" од разних уметника, — и по томе делује досадно и депласирано. Чисто уметничких квалитета највише се налази у његовим сликама „Ста-

ница'' и „Станица у Марибору", — у којима је заиста на изванредно импресиван начин дан ритам живота железничких станица читавог света. Мушићева слика „Млини'" — нејасна и декомпонована, — уопште није ни требала бити изложена. Сумарно узето: Зоран Мушић је сав у тзв. „модернистичким" и то француским водама и у његовим сликама се нигде не осећа воља за тражењем нашег, — па према томе и његовог, — аутохтоног сликарског израза. Најилустративније у том погледу су његове слике „У врту" и „Башта" — дане стопостотно „реноаровски". Франо Шимуновић, — коме је ово трећа изложба у Београду, — има много живљу и богатију палету од свог колеге Мушића. Он ради углавном у вангоговском маниру без много интересовања за специфично наше сликарске особине. „Узорано поље", „Млади воћњак", „Пољане", „Загребачко предграђе" — све су то слике које би по својој техници пре шестседам деценија у Паризу изазивале живе дискусије, огорчене протесте и одушевљена одобравања, — али које нас данас остављају сасвим хладнима, ради тога што тачно знамо да су то све већ углавном ликвидирани и у музејима сахрањени екстремистичко теоретски покушаји. Шимуновић као сликар много филозофира, њега интересују безббројни сликарски проблеми и технике и услед тога он је дао неколико слика пред којима би човек могао