Opštinske novine

Сликар Живорад Настасијеви&

гуралних и историских композиција, 50 славских икона, 250 пејсажа, 50 портрета и 30 мртвих природа. Поред тога илустровао је и неколико књига. Овде ћемо поменути само „Хришћански наук" од Милић-Мајсторовића и „Хришћански наук" од Живана Маринковића. Одмах после рата Настасијевић је постао члан „Пролетног салона" у Загребу, а доцније је био члан разних ликовно уметничких удружења: „Групе слободних уметника", „Групе седморице" и „Ладе", где је још и сада. Али, у том погледу је овде најважније споменути, или још боље — поновити, да је он један од оснивача и главни идеолог групе „Зограф", којој је неколико година био и претседник. Наравно, да је суделовао на свим изложбама тих удружења, као и на „Цвијетиним", код нас и на страни. Нзегова се дела налазе у „Музеју Кнеза Павла" у Београду, у „Модерној галерији у Загребу", у београдском „Градском музеју" и по разним приватним колекцијама. Сада ради своју највећу фреско композицију „Краљ Петрова четир вола", у великој дворани Соколског друштва Београд-Матица, која ће износити четрдесет квадратних метара. —оЖиворад Настасијевић је члан једне изразито уметничке породице. Четири брата Настасијевића претстављају четири мање — више позната имена, на четири разна уметничка домена. Док је Милорад сликар, прерано преминули Момчило био је књижевник, Светомир је музичар, а најмлађи Славомир је комедиограф. Кућа Настасијевић је дуго година била једно од ретких интимних стјецишта б&огвадског уметничког света. Кроз ту кућу, у којој су у своје доба нашли пријатељски пријем и Гаврило Приицип и Коста Милићевић, прошао је после рата добар део интелектуалног и уметничког Београда. Кога то поближе интересује, — поново га упућујем на овде већ поменуту Деврњину биографију Живорадовог брата Момчила. После Момчилове смрти, 1937 год., уметници се све ређе састају у том шстољубивом и културном дому; али још и данас ту можете затећи цео низ познатих уметничких имена. Живорад Настасијевић је нежења, као што је то био покојни брат му Момчило, и као што је то Светомир. Њих двојица, Светомир и Живорад, и данас живе у заједничком кућанству са своје две неудате сестре, — Даринком и Славком, које су обадве професори, — и са својом седамдесеттрогодишшом мајком. Између њих свих влада најлепша хармонија и међусобно разумевање и поштовање. Свог атељеа Живорад већ дуже времена нема. Скице и нацрте за своје фреске ради на обичном малом цртаћем столу, а саме фреске, наравно, на лицу места. Своје пејсаже ради у самој природи, а довршава их на доста оригиналан начин. Уместо да разапето платно метне на штафелај, — који је спаковао и од-

нео на таван, — он га меће на седало од столице и наслони га на наслон. Боје и остале сликарске потребштине, као и цигарете, метне на седало од столице поред слике, примакне једну повећу „шамлицу", оедне на њу и, како он сам каже, — ради пријатније него на било каквом штафелају. Средњег је раста, мало дежмекаст, лепих црта лица и веома младолика изгледа. Коса му је редовно немарно зачешљања и раскуштрана, а очи живе и будне. По природи је боем, у оном вишем и племенитијем смислу; не осећа никакву потребу за власништвом, а у одевању је доста немаран. Колико га ја познајем, увек је ведро расположен и насмејан. У разогвору заузима увек веома симпатичан, другарски и присан став. Разговорљив је, и с њим човек може провзсти и по неколико часова у разговору, а да не осети како је време прошло. Реченице су му јасне, концизне и убедљиве. Своје сасвим изграђене уметничке назоре он радије проповеда практички, делом, него речима; али ипак на моју изричиту молбу, он их је сажео у ових пар реченица: — Задатак и циљ уметности не може бити подржавање и копирање страних великих узора. Ако уметност има неког смисла и неког утицаја на свеопшти развој човечанстза, — а досадања историја доказује да она једина далеко преживљује народе који су је створили, — онда је више него сигурно, да уметност мора бити самоникла, једино самоникла, јер једина таква уметност и јесте уметност. Или, да будем још јаснији: Уметност јз само оно што је заиста аутентични израз данога миљеа, па према томе, пресађивати тековине страних уметности, па ма како оне генијалне биле, значи негирати основни постулат уметности — креаторску моћ аутентичног изражаја.

— Нама нису потребна никаква летења за експериментима западноевропског ликовног израза. Ми имамо огромне ликовне традиције по нашим манастирима, какве има мало који народ. Наша уметност треба да се ослања на те традиције, а инспирације треда да тражи, не по светским галеријама и еремитажима, него на нашем родном, свим могућим мотивима, пребогатом тлу. Тек та синтеза може да пружи услове за велика ликовно-уметничка остварења, који ће нас увести као равноправне факторе, у историју уметности. — Треба заћи по нашим црквама и видети како се све тамо живопише. И најекстремнији модернистички теореми нађоше ту своје место. Лзуди без икаквих религиозних осећаша, људи скроз антирелигиозни, размахаше својим четкама по зидовима и дверима кућа, које би, до своје последње честице, морале одисати чистим религиозним духом. Звонимир Кудунџић