Opštinske novine

38

Београдске општинске новине

на и на Зобеиду. И то зато да не би у л>убавној заслепљености отровали капетана Радича. Али кад их је добро упознала, видела је да су њихова срца чиста и без трунке рђаве ггомисли. Хтела је да открије тајну своме капетану, али се бојала да капетан, као заклети непријатељ Турака, не убије Османа бега. Зато се решила да прво разговара са Зобеидом и да јој помогне, да достојанствено изиђе из куће свога добротовора. Кад су гости, а с њима и капетан Радич, отишли од куће, баба Достана дозва себи Зорку и рече ,јој: „Јуче сам била у граду. Сви су те родови поздравили и једва чекају да им дођеш." Кадуница пребледе: „Не бој се" - умири је баба Достана. Нисам ја злурада, да теби нешто без разлога позлобице учиним. И ја и капетан желимо да се што пре вратиш своме Осман бегу." На те речи заплака се Кадуница и кроз сузе одговори: „Видим да све знаш. Сад, до тебе стоји, оћу ли бити срећна, или ћу да пропаднем. Не плашим се смрти, али се плашим срамоте. Највише се бојим, о Боже..." Ту престаде и удари у грчевит плач. Баба Достана осети да је то страх због Осман бега. Кадуница поче кроз сузе бабу молити. Да си ми по Богу мајка. Не издај ме, кад се ја луда издадох." „Слушај, кћери, кад си ме већ поматерила, рече баба Достана, хоћу да ти будем мати и знај ово, да она зна да ћеш га оставити и да је Осман бег дошао по тебе. Не бој се, кћери, капетан је поштен као човек и честит као јунак. И њему је криво, што га је Карађорђе натерао да се с тобом венча. Све ћу ја удесити и изравнати. Али ћеш на поласку, као своме добротвору да му пољубиш руку." На то је Зобеида упита, како је дознала да је Сретен — Осман бег. Баба Достана јој рече да је и она покрштеница и да је зато одмах по његовом адету познала да то није геак, него господичић и Турчин, који није метнуо главу у торбу само да види Зобеиду, него да је и одведе. После овога баба Достана рече: „Ћери моја, ко светла образа умире, не каје се што се родио, макар му за живота и горки дани бивали. Ти ниси провијуша, нити нека пролијет, зато ће Бог дати, све ће добро и срећно поћи за руком." Зобеида, озарена срећом и охрабрена материнским речима баба Достане, поче од срца говорити: „Хвала ти као мајци. Вјеруј ми, мајко, да не би било поштено да сам побјегла. Осрамотила бих старог човјека, који ме пазио, чувао и неговао као дјете. Осећала би' у бежању, како ме прате његове речи: „зар ти, Зорка, тако мени захвали, мада сам ти го-

ворио, да бих те радо предао твоме Осман бегу. И што си ми у кући била више него дијете". Мало сам била љута, што не одржа вјеру, него ме покрсти и венча. Тешко је то, бабо, кад срце подлегне очајању, а још грђа глава, кад се довољно не слаже с добрим срцем. Слушај још, мајко. Није лако подносити доброчинство, кад оно премашује заслуге, а како ли ми, који нисмо ни мало заслужили. Ја тек сад видим, да је оно права срећа што поштено дође човеку; а оно што настаје преваром или туђом несрећом, јесте укор и срамота. Чуј ме. Ја сам женска страна, али ти тврду вјеру задајем, да из овога дома нећу поћи, док ми ти не кажеш, да је мој добротвор, капетан Радич, благословио мој пут." Баба Достана, усхићена овим речима Зобеиде, загрли је, пољуби и рече јој да иде у собу, да узме вез и да иде код Живковићке, а она ће сачекати капетана Радича, да се с њим поразговори. Стари капетан појави се на капији, срете се са Зобеидом, помилова је руком, као дете, и упита, куда ће. Она му рече, да иде код Живковићке, да јој покаже вез. На то капетан одговори: „Иди, синко. Оно је Сојевићка и за Сојевићем је била. Из честите је у честиту је кућу дошла. Од ње се можеш добру научити." Кад то 'рече, пође у кућу, где затече баба Достану веселу и расположену. Упита је, шта је узрок њеном расположењу, а баба Достана исприча све што је са Зорком разговарала. Рече му. Знаш ли, шта ми је рекла, кад сам јој напоменула да иде од тебе. Ја сам само женска страна. Но кажем ти и тврду ти вјеру дајем, да никако нећу поћи из овога дома, док ми ти не кажеш, да ми је мој добротвор, капетан Радич, благословио пут. Шта велиш, на те речи, господине ?" „Шта имам да кажем, баба Досто, рече капетан. Једна красна и добра душа, као што је Зорка, не би могла друго ни рећи. Да је то била була, од оних обичних, мислиш да би' те задржао у моме дому, — и да би' писао и— слао улаке, да пронађу Осман бега. Тешко ми је било, кад сам је гледао како вене на очиглед. Него да удесимо, да она што пре иде. Требало би Османа позвати из града, да ми дође на веру. Ако не дође, није достојан свога господства, нити је вредан да буде муж овако красној кадуници. Све ми се чини да је Осман бег господичић и премишљало, па би желео да му жена дође на ноге. Као да не жели, да ризикује главу." Баба Достана прихвати ову реч ризиковање и [помисли да је баш Осман бег, као Сретен, метнуо главу у торбу. Зато му поче говорити. „Добро, знаш да свуда Турци говоре, да си за њих највећи душманин. Зато, ко би смео доћи код тебе, а нарочито Осман бег, муж твоје Зорке, што се покрсти и удаде за тебе?"