Opštinske novine

Мапетан Радич Петровик

39

Капетан Радич се слатко насмеја на речи баба Достанине и кад је видео да нема ништа више да каже, поче своју причу, која за•тротш-с-ги баба Достану: „Е, моја баба Досто — сад ћу ја теби нешто да кажем, што нисте знали, ни ти, ни Зорка. Кад је Сретен дошао, није прошло ни два дана, он дође мени у избу и рече ми, да је по мојој поруци дошао по своју Зобеиду и да се никоме није казао, ни издао, осим мени, јер је увидео, да сам ја прави Србин. Ни Зобеиди није рекао да се мени јавио, јер би се уплашила. Сад чуј. Никоме ни речи. Ја ћу се као и до сада правити невешт. Али још нешто. Ти се оећаш, да је Сретен код нас дошао у недељу на вече. Ја сам то исто вече добио књигу с Дрине из Јање од мога пријатеља Тирић бега. Ево шта пише: „Мили побратиме, — ти ми некад на правди сачува главу, ја те онда побратих и ти си ми побратимство примио. Од тога доба ја оста' теби дужан и, бива, захвалан до гроба, јер ми је ова глава поклон од тебе. Као брат брату пишем, да сам дознао, да ти у госте иде неки Осман бег Шерафић из Ужица, што му је млада кадуна за тобом. Он је овуда прошао преобучен, и само га је један од мојих момака препознао и мени за њега казао, како кани поћи теби. Кад ја то чух, текну ми на ум, да љубоморан човек може учинити велико зло. Он не пита, шта ће с њим бити. Тај се Осман бег, како ти рекох, прерушио и обукао на себе измећарско одело, и каже за се, да је Србин, и да му је име Сретен. Ову ти је књигу написао наш поп Радиша, а сахију ти пратих' нашег Миља Хитленицу, што га жешћег нема и што ће брже однијети књигу од коњика, само ако га не помете поп Смиљанић у Китогу. Пази, побро, више на душманина, но на себе, веле наше хоџе и ваизи. Мој измећар каже за тога бега, да га више нема у свијету, тако доброг и честитог забита. Познаћеш га по биљези, јер на лијевој руци, на грани, има као јагода. Срећно ти познанство и срећнији растанак. Одпоручи ми штогођ." „Видиш, баба Достана, настави капетан, ја сам још оно вече знао ко је Сретен. — Зар се не сећаш оног књигоноше, што ми рече, да иде од Раче и да од Малог Дубоког нигде није стао ни сео, док није дошао овамо мени." Баба Достана, забезекнута причом капетановом, рече му: „Међер си ипак бољи од нас свију. Уз то си се добро претварао и чувао тајну." „Сад пази, Досто, настави капетан — Зорка зна да ти знаш за Османа, али не сме знати да ја знам. А Осман не зна, да ти знаш за њега, па му ни ја нећу рећи." Баба Достана предложи, да капетан раније легне. — Зорку да обуку у мушко одело и да њу и Османа прати њезин син Аврам. Авраму ћемо, пошто не познаје Сретена, ре-

ћи да је Сретен отишао с књигом Хајдук Вељку и да је рекао да ће тамо да остане. Врло добро, рече капетан. Кад све беше уговорено, капетан Радич зовну Осман бега и рече му: „Осман беже. Да сам те заволео, то знаш. Ти си дошао мени, јер си знао да ћу одржати веру. Узми твоју кадуницу и води је. Прво у град, па преко Ћесарије у Босну. До града пратиће те бабин син Аврам. Њему ћу рећи да прати покрштено Смедеревче, које има падавицу и због тога иде хећиму. Треба ли ти пара?" Осман бегу засузише очи и рече старом капетану: „Од данас си ми по Богу отац. Не смијем ти рећи „поочиме", нити се захваљивати. Једино што ти могу рећи, то је да метнем руку на прса. Сачувао си ми и повратио изгубљено срце, душу и срећу. Зато нека ти Бог плати, јер ја нисам кадар. Шта ти могу рећи и обећати, бива то, да сам ти посинак. Ти мени, поочиме, помену за ајлук. Треба ми мало. Ја сам понео педесет дуката, што је било ниска Зобеидина, и три низа крупна бисера, као откуп за њу. За трошак понео сам педесет крилашчића, али сам двадесет потрошио. Да не би дир'о у њен адиђар, кад већ морам узајмити, узајмићу од тебе једно педесет крилашчића, то ће ми бити доста до Сјенице." „Ево ти, сине, сто дуката", рече капетан, да ми не кубуриш уз пут." Док су они разговарали, баба Достана је обавестила Зобеиду да ће сутра на пут. Авраму беше чудно што ће пратити ове до града и упита мајку, зашто то капетан ради. Она се обрецну на њега и рече му, пошто је одговарао за крађу и рђава дела, да не сме у град, јер би га обесили. У одређени час дошао је Сретен, а мало касније дође и Аврам. Капетан изађе из куће, водећи за руку турско момче, предаде га Сретену и Авраму и рече: „Пођите с Богом и срећно." Ти се, Авраме, одмах врати мени, да ми кажеш како сте дошли до града. Врата неће бити замандаљена, да се ја не би' морао дизати. А ти се, Сретене, пожури, јер знаш да ћеш сутра зором Вељку на Тимок," Капетан оде у собу са баба Достаном, а ови кренуше српским сокацима право у град. Кад су стигли до капије, Аврам се врати, а Осман бег узе Зобеиду, дође до капије и ј,ави се стражи. Тек што су прошли капију, стиже баба Достана са великим завежљајем на глави. Они се зачудише, а баба Достана им рече: „Не чудите се. Зобеида је од радости заборавила одело и адиђаре, те ме послао капетан да Вас стигнем и да Вам предам. Онога мог несрећника срела сам и клонила се ја од њега, и он од мене. Хајд, идите тражите себи конак. Једва чекам да збацим са главе овај терет, јер ми преби матору вратину.'" Осман бег, кад узе завежљај, окрете се Турцима и