Osnovi fiziologije

Две врсте односа организма са средином.

294 живчани СОпОтЕМ

низму, која им претходи ; јер кад се ништа ни у ком смислу, т. |. ни материалном ни енергетском, не би променило у живчаним средиштима, на пример појавом осећаја светлости, по чему би се тај осећај разликовао од његове одсутностиг Те промене које се логично морају дешавати у живчаним средиштима при постајању осећаја, до данас су нам остале потпуно неприступачне у својој природи.

Друга врста промена које ти спољашњи чиниоци, надражаји, изазивају у организму односе се на функционисање разних органа, а поглавито на функционисање мишића, што се изражава кретањима разних делова организма и кретањем целога организма у простору.

Примањем спољашњих надражаја и одговарањем на њих успоставља се између организма и његове средине тесан однос који чини да живо биће у свакоме тренутку зависи од средине у којој живи.

Према томе, жива су бића на два начина у односу са спољашњом средином. Први се начин састоји у оним разменама енергије и материје које сачињавају појаву исхране, са којом смо се већ упознали; а други однос је овај који сада изложисмо и који се састоји у реаговању организма на надражаје.

Треба напоменути да се и овај последњи однос организма са средином своди најзад на размене материје и енергије: јер надражаји, као што рекосмо, енергетски су чиниоци, а реаговања на њих појаве су које почивају на прометању материје и енергије. Али тај се однос разликује од онога што га сачињава исхрана тиме, што енергија која представља надражај не снаб-

_ дева појаве које тај надражај изазива; он им је само подстрек,

Релговање на надражаје погодба је опстанка организама, тако да бескрајно мала количина енергије једнога надражаја може изазвати појаве представљене бескрајно већом количином енергије. На незнатну количину енергије коју развија бич, коњ одговара врло знатном производњом мишићнога рада. Надражај и реаговање стоје у томе погледу у сличноме односу као енергија коју топџија произведе да би испалио топ, и енергија коју експлозив при томе развија. Лако је увидети да је реаговање живих бића на надражаје погодба њихова опстанка. Та им особина омогућава избегавање штетних и кобних утицаја и погодаба, а тражење корисних и потребних. Моћ реаговања на надражаје у служби је дакле целога животнога функционисања, али треба нарочито истаћи, да она зајемчава оне размене енергије и материје које сачињавају ис-