Osnovi fiziologije

[ ЧУЛО ТАКНУЋА

Површина нашега тела осетљива је према разним чиниоцима као што су: додир, топлота, хладноћа, убод итд. Тим разним надражајима одговарају разни осећаји који могу бити пријатни или непријатни. Имамо такође сличних осећаја који су унутрашњега порекла, чије је порекло у надражајима слузокожа или органа.

У кожи се завршавају огранци сенситивних кичмених живаца. Влакна њихова завршавају се у ситним органима епителиалнога порекла који представљају периферијске органе чула такнућа. То су тако звана телашца Кташ5-ова и Расјт-ева.

Разне надражаје које прима површина тела не спроводе живчаним средиштима исти живчани путови. Видели смо (стр. 311) да се разним повредама кичмене мождине могу укинути поједини осећаји који происходе од надражаја чула такнућа. Тако исто на површини коже исти делови не примају све надражаје. Има делова њених који су неосетљиви према топлоти а други неосетљиви према додиру. Та су поља разних осетљивости малога обима и измешана, тако да се она могу само експериментисањем констатовати а иначе имамо утисак да је свака тачка наше коже осетљива према свима надражајима чула такнућа.

Као што смо већ нагласили, осећаји имају своје седиште у самим живчаним средиштима. Искуством ми те осећаје везујемо за спољашње надражаје и локализујемо их, т. ј. утврђујемо на коме месту делује одговарајући надражај. Та моћ локализовања није савршена и није иста за разне делове телесне површине. Да бисмо могли констатовати два истовремена осећаја такнућа потребно је да се надражаји налазе на извесноме одстојању један од другога на површини тела. То доказују огледи са М/еђег-овим компасом. Узмимо један обичан шестар; додирнимо у исто време кожу његовим врховима. Ако одстојање између шестарових врхова није одвише велико, особа на којој

Сложеност чула такнућа. Локаливовање надражаја .