Otadžbina

2*

— Е баш си ме уплашио брат Милисаве, бога ми сам мислио неки трговац иде, а гле оно каква лола дође да ме оглоби! Умео је чича Маринко да одшали шалу. — Ну брате ево ти твоја турска ожђелдија, а наша добродошлица, на пиј док ти црева не изгору .... Де! де! . . А где је господии капетан, је л' близо ту ?. . Шта велиш, оће ли ова препеченица и за господина бити д обра Ха Милисаве ? . . . Милпсав је две три чашице већ попио, ракија му се допадала али опет рече: — Јес' чуо, чича Маринко, ракији ти не знам мане, ал' тек мислим: да би боље било да се за г. капетана кол'ко толико са лепшом спремиш . . . Пошљи момка у Злот. Е! што ти је шљивовица у Црнога Вељка! . . . Баш у целом Зајечару нема таке! . . . Ако ћеш баш да ти право кажем г. капетан и нема толико у срезу посла, но тек пође мало да види попа Живана у Брестовцу и да се напије Вељкове ракије, него шаљи по њу што пре ... Чича Маринко нађе неко момче, упрти му у руке једно бардаче, па га онда мало посаветова: — Чувај, синко, да га не разбијеш иутем, и поздрави, ми газда Вељка црнош — зашт' за оног белог из Планинице слабо и марим \ кад дође више ми направи калабалука него сво село... Пољуби га у руку и поздрави, да ти наточи од оне ракије што је госнодин капетан пије! Јес чуо, што је госнодин капетан пије! Момче оде, а чича Маринко поче наново шалу са пандуром; најпре га мало посматраше, загледајући у лепе сребрњаке, који су заиста сјајни били, а зацело и скупљи него тепелук госпође капетапице. — Ала си се накитио, Миле, да те не познајем, бих рекао да си главом господин капетан! — Па зар не личим ?. . дупкајући се поносито прстом у груди рече Милисав . . . Зар не бих могао бити капетан, ха ? — По мени, Миле, свакада, само ако те госпођа капеница призна за господара —