Otadžbina

20

СЕЉАЦИ

— Јами, чпко!. . У капетаницу не дирај!.. А после знаш, међу нама нека је речено, она ти баш слабо и верма капетана, и да бог да ме најстарија вештица узјашила, баш као ја мога дората, ако он њу више не слуша нег она њега... Мој брате! кад ти она разглави вилице!. . Шта је твој биров Мила ? ништа! На његов глас једва се скупе два три сељака . . . Ал кад ти она викне, сав Зајечар полети баш као на ватру ; а капетан сиромах, гледа на коју ће страну. . . У тај мах не дао бог да ти суди! оцепио би ти двајест и пет само за то, што си лане о ускрсу разбио шарено јаје . . . Да, одиста, чича Маринко, а где ти је чича Мила ? Гледај вере ти те ми га добави, треба то снремати, не ће се добро ни смрћи а господин је овде . . . Али деда Мила је и без поруке дошао, омирисао је он да је ту пандур капетанов, да ће ту бити и хлеба и вина. — Е, па добро дошао Милисаве! Ма човече, од кад те нисмо видели !.. Е! е!.. Па каквим послом, Миле, ха ? . . — Каиетан долази, јес' чуо! Но притегни мало опанак, па шго брже можеш жури по кмет Јову! Сврати се уз пут Петру Шундићу и ономе другоме, знаш ономе што води са Трипковићем парницу ?. .- И кажи им да не врдају никуда од куће, а и остали добри људи и газде, нека се скуне око суднице . .. После немој заборавити да донесеш две три ћурке и неколико пилића . . . Капетан долази, хеј! . . А треба и ти што да окусиш!. . Није дуго трајало а сељаци већ почеше један ио један долазити — попа са брат Аврамом дојурише задувани, као да су кладе ценали: — А ну, човече ! рече попа, па зар ниси имао- кога млађега те да нам поручиш, па да се љуцки спремимо! . . Е гле ти њега!. . Па јеси ли што сркнуо? Деде чича Маринко! дај донеси, па и каву . . . Чича Маринко оде гунђајући: — Сад му и кава треба: као сенћпм он части, а све ће то пасти на општински терет; све што полочу и пождеру.. . Гром их и с гладницама!. . па онда та кава, баш ми век