Otadžbina

СЕЉАДИ

21

изеде! . . као да је то тако лако направити каву!. . Е попо, поио! чекај се тп мало! зпа чича Маринко и где буника расте!.. Милисав зевну, и погледа мало као у небо: — Богме изгледа као да ћемо добити кише; шта велиш, Авраме ? Аврам погледа у Хртан. па онда потврђујући рече: — Биће,Милисаве, ено хрт од планнна слабо се и види свега га је магла опасала. — Тешко да ће бити кише, ја сам јутрос баш гледао у вечити календар ; онде вели: дне двадесет нетаго Маја солнце и прекрасноје времја. — Батали, попе, књигу, кад ено жив Хртан. говори ! . . рече Милисав. — А и мене боли лево раме, а то бива свакад пред кишу . . . — Богме ти је леп спомен оставио покојни Илија Грбић! додаде смејући се Милисав. Брат Аврам се ућута као хладном водом поливен. Међу тим сунце се све више клонило западу, а тамо опет са северне стране гомилаше се густи облаци; величанствени Хртањ који при заласку сунца на својим маторим грудима показује никад невиђене дивоте сад се намргођен замотао у густу маглу. . . Све се ућутало само час по час чуо си Милисава где виче на људе који су се око огњишга скупили: — Пази ти да не прегори печење, јес' чуо! А чорбу ћу ја удурисати; сам господин вели: да ја умем боље готовити него и госпођа капетаница .... А дође ли и оно момче с ракијом, ха чича Маринко ? . . — Дође, рече Маринко бојажљиво, јер је знао да ако се Милисав на њу накани, да ће мало што иретећи за капетана. -— Па деде вере ти, да је окушамо. Таман је Милисав одвојио уста од бардака, а капетанове кочије зазврјаше. — Деда Мила иојури гологлав напоље, за њиме попа гладећи чупаву косу, мало није скрхао