Otadžbina

22

СЕЉАЦИ

ногу преко невога пања, што се ту пред механом десио, а кмет Јова којп је са брда впдпо капетанове кочије, тако се сиромах журио, да кадјестигао пред судницу једва је промуцао: — Добро дошао, господине ! Капетан дебео човек, од својих четрдесет и пет и шест година, једва се скинуо с кола, а чим је спшао, кмет Јова га наново поздрави, упита га за повољно здравље, па га понуди са столицом. — Седи господине!. . Па како госпођа ? Како дечица ? Капетан га и не погледа, него као да се тек сада нечем досетио рече: — Кмет Јово, скин' дер ми онај чибук с кола!. . А ти, Милисаве, узми оне хамове и уздице па их склони у канцеларију, јес чуо, јутрос су мазани па их могу пси иојести . . . Не знаш какви су ови сељачки рундови, остави на пољу опанак, па доујутру не ћеш ни узице од њега наћи. . . После тога ногледа пажљиво гомилу сељака, која се ту гологлава око њега упарадила на онда се окрете Јови: — А где ти је тај твој дрљави Маринко ? где је мени добродошлица ?. . хе!.. Сирома чича Маринко каскуљајући са служавником у руци, гологлав дотрча преко сокака. — А какво ти је то слатко? У десет ока не верујем да има три вишње . . . А одкуда ти је оиет та ракија? . . — Од Црнога Вељка, господине! рече чича. Маринко муцајући. — Добро! добро, одговори капетан задовољно . . . Него чујем да ти је ексик мера, ха? Матори угурсузе!.. Срећан си што си остарио, а сад би извукао двајест и пет. А кад је нопио ракију сети се опет нечега: — А где су ти, Јово, она два лопова? Јова се окрете деда Мили па га запита: да л' је ко отишао по Петра Шундића и Стевана Јончића? — Ја сам их сам звао -још пре два сахата рече деда Мила; ал ено их где иду.