Otadžbina

СЕЉАЦИ

23

Петар Шундић и Стеван Јончић дођоше, па кад су били нред госп. капетаном скидоше своје дебеде шубаре, поклонише се и стадоше пред њега. Он их гледаше мало подуже и пажљивије, после са свим механички узе чашу с ракијом, искапи је, обриса бркове — па их опет посматраше. —- Дакле, ви сте ти јунаци што се са господин начелником парничите ?. . рече капетан поругљиво. Ти Стеване и ти Петре! . . Да! да! . . Петар Шундић и Стеван Јончићтерају парницу с начелником! . . А знате ли ви, море, да су све општине: Валакоае, Подгорац, Шербановац, па и сам ваш Каменац одустале од те несрећне парнице; само вас двоје оћете с њиме мегдан да делите!. . — Није то мегдан, господине, рече Шундић, него ми тражимо што је наше. — Право је, господине, да нам плати. У најгоре добасмо ми морили нашу стоку, вукући преко ових провалија за његову кулу камен и песак. Него лепо нека он нака плати што је наше ... А ако не ће, тужићемо се вере ми и самоме књазу. — Ха, ха ха! књазу! . . Та књаз мује пашеног, бре пезевенк !. . Трипковић и Александро Кара - Ђорђевић беху пашенози. — Ако је, господине! рекоше оба парничара — не смеду они наше отимати . . . — Сељак мора кулучити... — Јест, господине, да мора, али пе Трипковићу. — Ћут' бре! док ниси извукао батине! . . Но ево вам последњи пут рекох: одустајте од парнице, док сте читави. Не учините ли то за недељу дана, и унуци ће вам се кајати, вере ми! — Хвала ти, господине, на лепом разговору, али смо богме дубоко загазили, напред се још може, а натраг никако ! . . Изгинућемо, али уступити никад !