Otadžbina

24 СЕЉАЦН * Они се поклонише лепо и одоше . . . А капетан клпмаше главом. — Е јогунасти пси, ништа им се учинити не може! — Мора, господине, да их неко нодбада — рече попа, кршећи прсте. Ето и ире неки дан су били у Зајечару, а тамо има коџа тгасмених људи. . . Боље знају него и адвокати. . . Капетан ућута, и само дебеле димове пушташе из чибука; сад му се кмет Јова приближи, и стаде му нешто на уво шапутати. — Па добро, добро Јово! Пошљи Милу бирова по њега. — Шиљ'о сам два пута по њега па не ће. — Кажи му: капетан те зове! Кмет Јови сијну лице од радости, изведе деда Милу на страну, нешто му је шаптао и претио прстом. Мпла узе свој дугачки штап, натаче шубару на главу, па се упути управо уз брдо. Међу тим се све више смркавало, облаци се гомилаше а из далека се чула грмљавина. — Је л' снремљена капцеларија ? питаше капетан; ако је све у реду, кажи Милисаву нека уноси вечеру, па и ти ти кнеже Јово и ти господин нопо, останте да заједно верамо; кажи и оном филозофу , учи, нека и он дође да коју чашицу искашшо.

На округлој соври пушила се чорба, капетан узе чашу с ракијом, па и ако је била можда двајест пета, он опет по старој навици наздрављаше: — Хајд и ову трећу за добру срећу, пиј попо, узми и ти учо !. . Шта једнако штудираш ? . . Сипајте, вечерајте, немојте да останете гладни. Већ је Милисав и донео печење, а у том се на вратима помоли и деда Милина глава. Кмет Јова изађе брзо на поље, па се после неколико тренутака врати натраг. — Е гле ти несрећна човека ! рече, гле ти безаконика ! . . — Шта је опет, кмет Јово ? Шта се то догодило ? . .