Otadžbina

СЕЉАЦИ

25

— Шта се догодило ? . . Та онај несрећник отео се н од бога и од људи, нити он оће да зна шта су то власти. — Деда Мила је био тамо код онога угурсуза. — Па шта би ? — Не ће да дође! него зансива матер и мени и капетану, и ономе који те је поставио за капетана! Е грдна зликовца!. . Пијан ли је, бесан ли је? Не знам, ал видим да иде на то да неку несрећу учини. — Мртав а жив . . . Јес чуо, Јово! Мора на моју заповест доћи . . . Нађи десет, двадесет момака ако треба, опколите му кућу, вежите га па га тако везана доведите . . . Гле бунтовника ти! Е тако да их човек наиусти, па онда с богом Србијо ! . . Ал не ћеш тамо не ! . . Нареди кмет Јово све тако као што сам ти казао . . . А Миловану Магдином кажи да остане овде, имам с њиме нешто да проговорим. Кмет Јова оде, а наскоро за тим оде и попа са учом. Кад је капетан остао сам он зовну свога пандура. — А дође ли Милован? — Чека, господине, да га пустим. — ГЈусти га нек уђе, а ти Милисаве иди те и ти што повечерај, па види и за коње. Милисав оде, а уђе Милован; мали један човечуљак, збрчканих образа, сувиногуреи; то беше помоћник Јовин, сукметица, као што их сељаци зову. . . Из лица му се видело да је препреден шерет : очи су му једнако жмиркале, а збрчкани образи се растегоше на уснљено смешење. — Седи, Миловане, рече капетан, пиј вина ако си вечерао ? — Хвала, господине, а баш ти слабо марим за вино, вино је за господу; а ја ти волем чашицу ракијце него целу вучију вина. Капетан му пружи чашу ракије, па осмехнувшп се, занита га пов^рљиво. — Оће л бити гато, ха Миловане ? Мислим да се могу на тебе поуздати? До сада ме ниси преварио.