Otadžbina

26

СЕЉАЦИ

— Не ћу ни сад, господине, само ако се може јшто учинити?.. Питаше га Милован ђаволским смешењем. За тим настаде тишина, капетан је замишљено гдедао преда се, мора да је нешто занимљиво, било о чему у тишини размишљаше, образи му се час смешише, а часом опет натуштише; у један пут поцрвене сав до ушију, а очи му севаше живом ватром, после узе Милована за рукав и силом га довуче до себе. — Седи драги Миловане ! седи ближе! Милован седе и посматраше господина, онако крадимице, страшљивим погледом. . . После се наже Миловану на уво, и шапуташе му нешто, пропраћајући сваки звук гласа чудним мимичним иокретом; час је уздисао, час опет метао руку на срце, као да је заљубљен — штоје наравно све било смешно према изгледу и према његовим годинамај — То мора бити — додаде капетан гласно. Миловану се скупише образи, као да је оскорушу прогутао... — Залогај је сладак, рече Милован, ма тешко га је сажвакати. — Тешко? . . За што, сгари угурсузе, што да је тешко ? . . Л.епа реч гвоздена врата отвара; а злато ? . . Нема тога куд оно не ће стазу наиравити. — Ал мати, господине ? . . Сад опет настаде на ново шапутање, и капетан се маши у џеп и онде бркаше но сребрним и златним новцима, лукаво посматрајући грабљиве ногледе Милованове. — После има још једна мука господине, рече Милован. — Сад те је и друга мука нашла, рече капетан нестрпљиво. — Стојан. . . Знаш господине, да не прође нп једне ноћи, а да се он код њих не нађе. — Стојан ! Стојан! . . Не брини се за Стојана, вечерас га зацело. не ће впдети! . . Еапетан му уклопи у руку три четири дуката, даде му још једну чашицу ракије, па га гураше на врата смејући се.