Otadžbina

ОЕ.БАДИ

27

— Идем, господине! ал све ми је страх не ћу ништа моћи учинити. — Иди, иди стари си ти угурсуз, можеш ти само кад оћеш?.. Хе хе познајемо се ми! Милован оде вртећи главом; а капетан осмејкујући се гледаше за н>им. — Е, гле ти стара угурсуза, како се снебива! као да ништа не зна; а од ђавола би излагао ноћ! . . Подај му дукат, на да ти баш исиод крила Архангела Мијајла живот донесе. .. Тако ми славе! још нисам вештијег угурсуза познавао. После тога напуни чибук, узе звонце и зазвони. Милисав уђе, донесе му ватру, а кад је канетан мало распалио, он га онако безбрижно запита: — Шта би Милисаве, ухватише лн онога ниткова ? — Сад баш одоше њих једно двајестину. . . — Па то је Милисаве читава хајка, ни на медведа се више пушака не диже. — Боје га се. Веле да је онаке нарави. . . Чича Марпнко снромах, кад га је кмет Јова нагонио да с нима иде' сав је дрктао; ја не верујем да ће се вратити отуда бен грознице. . . А и они други нису баш тако весело гледали у помрчину. . . Алаје тама, господине! . . Стари сам хајдук? ноћ ми је посестрима. . . Ал у овакој ноћи сложио бих се с медведом у једну пећину. . . Чујеш ли како грми? Напољу је јечао ваздух од грмљаве, а капетан пушташе густе димове из ч-ибука, нешто се замислио, чело му се набрало, и тако ћуташе, а после се задовољно осмехну.. • Сетио се уживања које га још те тавне ноћи очекују. — Баш ми је добро дошла ова тама, љуцке страсти н не траже светлости сунчеве. . . Милисав је нознавао све тајне канетанове, а и капетан слабо се трудио да му што сакрије, говорио је пред њиме о најгаднијим својим страстима, тако искрено и отворено, да је често пандур место капетана од стида иоцрвенио.