Otadžbina

28

СЕЉАЦИ

— Шта велиш, Милисаве, за ону што смо је пре у Зајечару гледали ? — Дивиа је, господине! — Дивна, ја! . . И капетан се на ново удуби у чудне мисли.. . Шта ли је мислио сиромах, те му образи онако горише, а после уздахну и ману руком на пандура за знак да одлази. Милисав ћуташе и изиђе на поље, а капетан се извалио на прострто сеџаде и са погледом, пуним страсног уживања нратио је облаке мирисавога дима што их је сам у густим колутима, пуштао. * Облаци се све више гомилаше; беше тама да ниси на три корака пред собом видио. Сиромах чичаМаринко се двапута о неко камење спогакнуо, једнако стењући: — Бог с вама људи! Ма имају л' ти наши кметови за драм иамети ? Дете им ништа не чини, а они дигли хајку, рекао би бесан курјак у селу. Веле: безаконик, бунтовник, хајдук и шта ти ја знам? Па кога ће, него мене да натерајудаим ја хватам хајдуке! . . Вере ми паметнији је дорат овога капетановог пандура него сва три кмета у Еаменцу. Тако разлагајући и љутећи се нагази онако у помрчини на неку јаругу, стропошта се у њу колики је дуг; зло да беше на пушци кремена а како се окинула, би некога грдно осакатила. . . Ал овако све је ишло у реду: Кмет Јова са брат Аврамом корачаше напред, а за њима чича Маринко кога је деда Мила извукао из блата, грдећи све кметове на свету, гиљаше са деда Милом за њима. Чича Маринко дај ракије ! чича Маринко кувај каву!.. А сад хајде чича Маринко да ваташ хајдуке!. . па да су бар оставили док се не сване, него сад по овакој ноћи -— пса да не пустиш из авлије. Стојанова кућица беше одмах иза кмет Јовине, а у иодножју самих планина.