Otadžbina

СЕЉАЦИ

29

— Ми ћемо у моју авлију, рече Јова — а ви пазите добро да вас не би осетио пас, опак је, те вас може нагрдити. . . Ти ТЈоле, са Јовидом и са Милићем зађите му за кућу, јер може бити да ће несретник нагнути у планину, а ви остали око куће, нисам ка' рад да неки погине., Кад је то све наредио, онда узе деда Милу на страну, и нешто му пришапну а после гласно додаде; — Сад иди деда Мило,. али пази добро шта сам ти казао : Капетанова је зановест! тако му реци: или жив или мртав мора пред господина капетана. — А ви остали, рече кмет Јова, пазите, ако би случајно на некога кидисао, или ако би покушао да утече слободно пали! — Од моје пушке знам да не ће погинути, рече чича Маринко, а баш ако нагне у бег, ја га ни стићи не могу... А желио бих да га нико и не стигне, нек иде сваки својим путем. Деда Мила лагано скоро на прстима довуче се баш до Стојанових врата; ту се уза сам довратак пришуњао, па вешто као стара лисица прислушкиваше најпре, шта се у сиромашној колебици разговарају. Ал онде је Сгојан мирно седио за совром, није се он сиромах надао шта се тамо у судници и овде око његове куће а о његовој глави ради; па кад се још мало и навечерао, попивши уз то и неку чашу крајинска випа, нестаде и најмање сенке од његова перасположења; узео је малу сешку на крило па је с њоме о којечему ћеретао. У том се мати .Стојанова трже, чула је где је пас у авлији залајао. — Шта ће то бити те пас лаје, Столе ?. . — Даје да не заборави, мајко! , — Чини ми се да сам чула и корак неки ? — Па ваљда неко иролази сокаком, рече Сгојан. — Аја Столе! у ово доба ноћи и по оваком времену нико се од своје куће не миче. У тај мах је деда Мила куцнуо на врата.