Otadžbina

СЕЉАЦ11

Ко је то ? питаше са крупниж гдасом Стојан. — Ја сам, Стоде! ја деда Мида биров, одговарао је споља муцајући деда Мида. — На што не удазиш унутра, стара кдепетушо, него се шуњаш туде око врата као пас ? — отворајући кућна врата, рече Стојан; а кад Мида уђе у кућу, са пушком и с ведиким ножем о појасу, Стојан се грохотом насмејао. — Ма ко те тако ујдуриса, стара бировчино? Ко ти је тај јатаган привезао за појас? Но јес' чуо, деда Мидо, сад ми је жао што ннје дан, па да те одведем овде иза куће на поток, да впдиш какви си момак! Баш ни онај стари Курсуда није био бољи од тебе. . . Па деде казуј, каква те је сад опет невоља овамо догнала ?. . Да те није опет твој кмет Јова пратио?.. Е баш ме се сиромах зажедио! Од некога времена не може да заспи, а да ме најпре не види !. . Ал за вечерас слободно нек зна да ме не ће видети. . . додаде Стојан поругљиво. . . Јеси ли вечерао, деда Мидо ? Узми вина, напиј се старче! А Јову се овако поздрави: Вечерас ти Столе не ће доћ', уморан је па је рад да се мало поодмори, па да весео изиђе пред господу, као што су каменачки кметови. . . Деда Миди не верујем да је таки разговор годно, ади се опет за то прихвати чаше, није имао куражи да ту љубав Столету одрече; за Стојаном дође стара мајка, она га чисто молећи понуди да седне: — Седи деда Мидо! седи!. . А кмету кажи сутра. ће Столе доћ'. . . Та све је .једно данас а сутра!.. 0, деда Мидо, да знаш шта је то мати! Ја не бих тренуда да ми Стоде сада отиде! . . Но депо, старче, узми па ниј и носеди да се мадо цроразговарамо. Видила је Стојанова мајка у самоме понашању деда Мплином нечега необичнога, па се сирота труђаше да му се како тако умиди. — Ми смо, деда Мидо, као и неки кумовп, мога покојнога свекра мати, крстилаје побратиму твога ода дете, — рече Стојанова мајка умиљавајући се.