Otadžbina

32

СЕЉАЦИ

ггорезу баш као л он?. . Па шта хоће ово исето капетанско?.. Да ме веже!.. Хе, хе, смејао се горко Стојан. . . Мене да вежете гадне улизице!.. У томе се отворише кућна врата, а кроз отворена врата се помолише два три лица, међу њима беше и Аврам. — Капетан заиоведа! рече брат Аврам, предај се! . . — Сутра! . . Одговори Стојан. — Држ га деда Мило! сложно момци! викаше Аврам, а .с поља онет мало поиздаље ободраваше кмет Јова: —• Пуцајте, шта чекате ! . . Зар оћете да вас иобије? . . Деда Мила охрабрен пође ближе Стојану, али од једног снажног удара Стојанове иеснице паде јаучући на земљу; а кад остала гомила јурну у кућу, Стојан узе ашов што је ту код огњишта лежао, захвати жара, и просипаше живу ватру на незване госте, после баци ашов на земљу и ударивши кундаком брат Аврама у ребра, појури нечувеном снагом на остале који се бојажљиво уклањаху пред раздраженим лавом. — Пуцајте људи! Али Стојана је густа иомрчина узела већ у своје закриље ; у подножју планина чуо је још само кукање своје старе мајке и дивљу исовку својих гонитеља; само један Маринко беше задовољан што цела ломњава на томе прође.. — Добро те умаче ! а како сте нагли још би га и нагрдили, онака красна момка! А кадјевидио брат Аврама како се сиромах превија, насмеја се старац: — А ко је тебе терао иа јуриш, стар; оклепаницо ? Зар ти не беше боље седити овде под стрејом' у заветрини ? . . Е баш сте јунаци ! није вајде ! нодсмеваше се старац, али бадава, мало вас беше на броју, шта је то двајестину на једнога! требало је да позовете још два три села у помоћ ! . . Ха ! ха ! ха ! — Бре није он ударио на мене, рече Ђоле који се са Милићем и Јовицом сад тек из заседе осталој гомили придружио — а не би мајци окусио више качамака, не!