Otadžbina

СЕЉАЦ11

31

— Јесте, Маро — рече деда Мила — и хвала ти ал ти немам времеиа за седење. . . А после окренувшн се Стојану рече као мало и зановедајући : Столе, време је да идемо. — Сутра, деда Мило! рече кратко Стојан. — И сутра је дан, додаде сирота Мара, једва сузе уздржавајући — Сутра, кума Миле, сутра! — Сад мора бити! капетан је заповедио , јесте ли ме разумели? Стојанова мајка врисну ужаснута; није то мали страх кад у то доба некога капетан призива; мала је сешка покрила очи ручицама само да не види строго лице деда Милино. Стојап се исправи колики је висок, лице му дође бледо, усне му задркташе: — Кажи капетану, сутра ! . . Сиромах сам човек, деда Мило, ал до сада нисам никога слагао, па не ћу ни капетана!.. Сутра ћу доћ!.. — Капетан је заповедио вечерас! па ако не ћеш а ми да те вежемо. . . Мртав а жив мораш пред господина каиетана!. . Ево се скоро по села подигло па ти и кућу опколисмо, но синко немој сам себе да убијаш, хајде док нисам викао да и други дођу. — Иди Столе, угушујући тешко јецање рече мајка. — Сутра! повтораваше на ново Стојан, кажи капетану сутра! А пре ме ни мртва ни жива не ће видети!.. Ал кад је Мила пошао корак ближе њему, и кад је Стојан чуо жубор око својих врата, није се могао даље уздржати; хитро као што само планинац уме, скочи, скиде са чивилука дугу пушку а велики иож задеде за појас; деда Мила дрхташе од страха, није се он надао толиком упорству, а у селу је и нечувено било да се. когод усудио иротивити капетановој вољи, бар од како је Мила биров, тако се што није догодило. — Јес чула, мајко, мене да вежу! викаше ражљућени Стојан. — Јесам ли хајдук ја, или лопов?. . Зар нисам ја син Илије Грбића поштенога тежака? Не плаћам ли и ја