Otadžbina

СЕЉАЦИ 33 \ — Та поред тебе је и прошао ! Хеј стара лашчино, рече љутито кмет Јова — а ти се ниси ни мрднуо са оба твоја друга, него се дубље увукосте у ону јаругу само да он вас не види. — ТТТто јест, јест кнеже Јово, али је номрчина, па сам се бојао да га нећу погодити; а вере ми и мени је глава мила, а знаш нисам је рад тако тек на суво изгубити... — Како на суво? кад знаш да је од капетана заповест! . . Хеј будало! . . — Па капетан нека га хвата кад му баш тако потребује — рекоше неки из гомиле — а нама баш није ни уколко од потребе. — Јест кнеже Јово, што би се ми мразили с онаким момком, кад ће мо и сутра заједно живети? Треба ће некад и он нама и ми њему; а не да се крвимо као вуци. Рече чича Маринко задовољан што ове ноћи није погинуо. Међу тим небо је све мрачније бивало, муње су севале, а трескови се са страховитом ломњавом разбијаху о неплодно камење горостасних планина; ваздух је чисто стењао, а крупне капи почеше падати из облака. — Најбоље је да се свратимо у механу, рече чича Маринко, па да се мало и прихватимо, знам да је остало од капетанове вечере, а за вино ћемо ласно .... Е баш нас умори пас, једва стојим на ногама . . . А како ти кнеже Јово? . . Хајд, хајд улаз'те у механу да смиримо једно десетину ока, куд је све отишло нек иде и то на општински рачун. И тако сви уђоше у механу, само Јова оста и хтеде да иде капетану на рапорт; али га пандур није пустио. — Сад неможеш кнеже Јово, господин капетан спава... Него се нађи ту у механи ако те устражи да си ми на руци... * Смиљина мајка знала је помало бајати, од очију, од урока, гушобоље, црвеног ветра и т. д. па сује често призивали људи у невољи; н. пр. разболи се девојка, сви ку ћани викну: ОТАЏБИНА. I. 3