Otadžbina

34

СЕЉАЦИ

— Нпшта друго него је урекоше! но брже шаљте по баба Недељу — таво се звада Омиљина Мајка — док се нпје детету позлпло. А Недеља је опет радо свакоме помагала у колко је она сирота умела; тако један пут деспло се да се некога Чигрића дете поболи од очију; шта нису људи пробали и како се нису мучили; превијај, с' водом с' белим вином, летрожељом, те дај ово, те дај оно! али све беше бадава док не дође баба Недеља. Она лепо ишчупа беломе голубу из левога крила једно дерце, одкине крајичак један од брезове метле; зевне у три пута, па онда лагано дувајући болеснику по лиду превуче перце преко очију; тако то у трипут уради — па као да си руком скииуо!. . . 0 томе те може цело село уверити ... Па и она сама је веровала у ту своју моћ, а не као неки наши понови, читају а не верују; веле: треба сиротињи делити, а овамо баш од оте сиротиње узимају .... Дакле, наш стари Милован знао је за ту слабост Недељину, па је њој послао своју бабу да је позове као бајаги да му унуче пати од црвенога ветра, и истина дете беше у ватри, и бунцало је тога вечера, али то беше мали назеб. Баба оде као што јој је Милован казао, стаде се пред добром Недељом пренемагати, и мољакати, тако вешто претварајући се, да јој и сузе на очи пођоше: — Ајде вели, друго, иомози тако ти Бог помогао п овога и онога света! лелекаше баба. А Смиља сирота бојећи се да на овако мрачној ноћи не остане сама, молила је мајку да бар ове ноћи не иде од куће, вели: — Мајко у бога је здравље! но причекај до у јутру, па онда иди и помози сиротом детету... Али баба не попушташе. — Баш ће умрети сироче! вели, но кумим те богом и твојом јединицом, помози сад! а гледаћу да и ја не о-