Otadžbina

СЕЉАЦИ

35

станем у дугу . . . Тако је баба помагала, а сузе јој текоше низа збрчкано лице . . . Недеља се сирота иревари. — Одох Смиљо, те акоБогда,да му помогнем, а ја ћу Смиљо сад доћи . . . Хтеде сирота Смиљанешто проговорити, али, већ доцкан, мати је огрнула зубун, а главу је брзо са белом платненом марамом умотала, па оде . . . — Сад ћу ја Смиљо, није далеко! . . . Таман она измаче из куће, а Милован лагано на на врата; узе лепо за узицу, па уђе баш као змија у кућу. Дице му се све развукло од усиљеног смешења . . . — Не бој се синко ! не плаши се! ја сам, твој чича Милован! . . Твоја добра мајка, прија Недеља, оде сад баш мојој кући, те ако бог да, да што помогне болесноме детету; ја виш не трпим вересију, но дођох да вратим и ја њеној јединици. ... Да , да Смиљо ! људи смо, па треба један другоме да се нађемо на невољи . . . Сирота Смиља се збунила, није знала шта ће да проговори, згурила се поред ватре па је као поплашена кошутица гледала у гадно лице чича Миловаиово; хтела би да бежи, али је Милован вешто препречио пут од врата; и приближујући се аојзи све се више пренемагаше, чудне погледе бацајући по чађавој колебици. — Смиљо дете моје! Нисам био рад, али шта ћу морам ти казати: Столе ти је зло прошао. Смиља га погледа, и пребледивши као крпа дубоко уздахну. Хтела је сирота да пита, али не умеде баш ни реч'це проговорити, ћутала је, и ужаспута, узвереним погледом посматраше притворнога гласоношу. — Јест, јест дете моје, он је нсовао капетана и самога књаза, па су га сад везали, па ће да га окују, да га прате у Зајечар, па после на вечиту робију у Топчидер... Смиља је кршила руке и горко јецајући брисала је са белим рукавом крупне сузе што су јој нпз лице падале. з*