Otadžbina

36

СЕЉАДП

— Али Смиљо, продужаваше Милован — капетан је милостива срда човек . . . Смиља подиже очи горе; у томе тренутку беше неисказаио лепа, пламен који је на огњишту светлуцао, осветљава^е то бледо лице на коме се нада заблистала. — Ох! протепа јадно девојче — ох, моли га чича Миловане! моли доброга капетана. И она сирота љубљаше руке неваљалцу који је дошао да је за неколико прљавих гроша, прода . . . Њене сузе су падале на његову гадну руку, али га не умилостивише, него са притворном благости, са оним наметањем што је само окорелим неваљалцима особина употребио је тај згодан тренутак њене жалости те ако на тај начин узмогне иостићи своју гадну намеру. — Ти га мораш молити, ти дете моје! . . И то га мораш сад молити, сад одмах! . . Јер ће сутра бити доцкан. Но ајде брже; спреми се, а уверен сам да ће га твоје лепе сузе умилостивити . . . додаде поругљивим смешењем, које му се тренутно, око развучених усница заиграло. Она се трже, погледа га сумњивим погледом, па онда покри своје лице са ручицама и онда бризну плакати. — Хајде Смиљо, хајде са мном дете, наваљиваше Милован — јер ће га сиромака још ове ноћи онако везана у Зајечар пратити; па ће га тамо на свакојаке муке ударати; не знаш ти дете какав је то страшан суд ? Смиља плакаше горко. — Никад чика Миловане, никад! Не умем молити, нисам још ни видела велику господу . . . Ох смилуј се чика Миловане !. . кукаше јадно девојче. Али Милован не попушташе, узео је сиротицу за руку па је силом за собом вукао. — Ти мораш господина капетана молити, само га ти можеш у њега измолити, нико други! Ти . . . . Хтеде и дал>е говорити, али га глас издаде, умуче као заливен, рука му клону и блед као мртвац, укоченим очима гледаше на отворена врата.