Otadžbina

СЕЉАЦИ

37

Онде је Стојан са' шировим својим плећима закрилио нролаз чађаве колебице, о рамену му је висила дуга пушка, а десну је наслонио на велики нож, што му је за појасом задевен стојао и оштрим погледом посматраше ниткова.

Кад је Стојан оставио своју колебицу, он јурне онако раздражен у иланину; а то је он често чинио, могло би се рећи сваки пут, кад је сувише расположен или нерасположен; ту је он у хладовини рапавога стева хладио врелу крв распаљених груди, иа тако је и .ове ноћи било; уђе којекаквим странпутицама које је у свако доба познавао, слободно напред корачајући, све дубље и дубље у густу планину; громови се са страховитом хуком ломише о камените стене, ноћ је јечала као очајник коме са усијаним гвожђем кидају немилостиви џелати месо са измучених костију; камен је одјекивао, а ировалије хујаху тако страховитим гласовима, рекао бих да се у утроби саме земље бију ужасни бојеви. Кад је Стојан стигао до ,Дазарове иећине", ту стаде да се мало од непогоде заклони, над њиме се наклопила стена која је високо у магли вечито крила своје суморио чело, а испод његових ногу спуштала се једна провалија којој нико није на дно завирио; дођу несташни пастирчићи, одроне од стене камен , докотрљају га баш на ивицу страховите провалије, па га после сви сложно гурну у безданицу; ту после радо знали слушају, пазе, шта се у томе вечноме мраку догађа. Испрви мах чују кршевиту ломњаву, после потмуло хујање, за тим као неко шуштање и — више ништа. Чекају да чују пад одроњеног камена, али залуду све је немо, само по неки орао излети из вечитога мрака, а они несташни гађају га вешто из руке с' каменом, па кад ногођен орао на другу страну окрене свој лет, а они се онда гласно смеју. Ту над отом провалом, заклоњен од кише, наслонио се Стојан на своју дугу пушку, и размишљајући гледаше у