Otadžbina

38

СЕЉАЦН

- тамну ноћ; с часа на час му је муња осветљавада бледо диде, а студен ветар му је хдадио раздрљене груди; — Шта ли ће ти иси од мене ? Питаше сам себе сиромах Стојан — никога нисам иоробио, унадио ; ама баш ником ништа на жао учинио нисам, па опет где како ме гоне !. . Е баш су подли ти људи, тај неваљали свет .... Очајним гласом рече Стојан, сутра ћу да идем нред капетана, да видим шта хоће по оваквој ноћн од поштена човека ? . . . А сада ? . . . Стојан ућута, а ноћ је са грмљавином пратила његове бурне мисди. — Могао бих их све поубијати баш као псе, ал нећу. Син Илије Грбића несме бити убица ! . . . А иосле Смиља ? . . Јадно сироче!... Морам је видети, морам говорити још ове ноћи с' њоме, јер ако од ових подлих људи о моме гонењу чује, мислиће да сам зликовац . . . . Идем, идем, па што бог хоће! Рече Стојан и пажљиво, узаном стазицом што је провалу од стене одвајала, уђе скоро без шушкања у друго ждре до, које је такође, само много нрече у седо водило, и с' брзим кораком, са камена на камен скакајући дође у најбоље време у село ; близу попинога плота постоји, прислушкиваше мадо да га ко не опази па чувши јецање своје дивотне девојке, брзо као тигар у неколико нечујних скокова. долети на врата — чује после Милованов глас, на кад је кроз кључаницу видео како је нитков ухватио за нежну ручицу вукући је капетану — није се могао више крити него отвори врата и ставши на праг са својим дубоким гласом внкну на упрепашћенога Милована. — Ниткове ! . . Ал даље није могао ни речи проговорити, узе га за гушу, па га у дивљој својој јарости лупи о дирек један, којим је слеме било подупрто, тако силно, да се дрвена кућица затресла, а чича Мидовану поцури крв и на нос и на уста. — Куда је вучеш, вуче грабљиви ? . . Питаше Стојан