Otadžbina

СЕЉАЦИ

39

не пуштајући ниткова из руку ... И њу да уморите хоћете, неваљади скотови ви! и њу да дате вашем капетану! И с њеног лица да скине свежу румен, и њене груди да заоре браздом мрзости своје!. . Неваљади пси!.. —- За тебе Стоде! једаше загушљивим гдасом чича Милован — за тебе да модимо . . . — За мене ?. . . И њу вучеш да моди капетана за мене ?. . Е сада знам шта си с' њоме хтео, скоте несрећни!.. викаше Стојан од јарости угушеним гдасом, а очи му севаху као у рањенога тигра . . . Њу!. . . И шкрипећи зуби лупи га својом сважном песницом у груди, тако дивље и с таком жестином да се Милован бдед и изнемогао стропоштао онесвешћен на земљу. Стојан га погледа још једанпут са презривим погледом, па онда га узе за сукнену гуњу те га избаци из куће. — 0 Смиљо! рече Стојан, и страсно љубећи уплашено девојче претиште је на своје широке груди. — 0 Смиљо срце моје! чедо невино . .. Шта хоће ови људи од нас ?. . . Кад је Смиља од препасти мало к себи дошла, она подиже своје ведике исплакане очи Стојану . . . — Шта си учинио Столе ? питаше га жалостивим гдасом девојче — шта ће ова хајка на тебе ? 0 Стоде да знаш како ми је страх! — Не бој се Смиљо, ја никако зло учинио нисам!.. Они су зликовци! И после лепо све исприча ожалошћеној девојци, све по реду како је бидо. — А сад Збогом Смиљо! ја морам одлазити, док ме нису осетили; нисам рад да идем везан пред капетана; а У ЈУ Т РУ ка Д сване сам ћу му отићи. — Столе, сад немој ићи, остани ту док се мајка не врати, мени је страх, ја не смем сама да останем. И она се сирота већма приљуби к њему, бојећи се да је не остави . . . А Стојан је у њеном загрљају заборавио на све опасности што су га у њеном наручју могле постићи; сад су могли цедо седо подићи, могли су га бити,