Otadžbina

40

СЕЉАЦП

везати, не би се он с места макао . . . Ал нико не дође, све беше мирно, немо око њих, само је као издадека тутљила грмљава, ал то они нису у мрачној колебици ни чули, ту су само два заљубљена срца куцала, ту су се са уздркталим гласом шапутале најсветије заклетве — о верности и љубави. — : Нека ми је цео живот мрачан као ова ноћ, ако икада на другу помислим! — Никада нећу за другога поћи, Столе мој! Можда би још говорили; али су гласови изумирали у пољупцима, а уздисаји испрекидано се раздвајаху од узбуњених прсију, после се у тами спајаху уједно и лебдише срећни око заљубљених.

Ветар и киша освестише несрећнога Милована, он се диже каљав и жалостан па пође лагано, вукући се све поред плотова стењући и нренемагајући право судници, а кад га је Милисав опазио, у први ма се од-његовога изгледа унлашио, а после се стаде грохотом смејати. — Е, стара дртино, ма ко тебе тако уреди ?. . . Да, да! ио овакој ноћи има и вештица, тако ми бар изгледаш као да те је она најматорија сву ноћ јашила. . . — Пушти ме господину; стењао је несрећни Милован, а крв му је при сваком напрезању лонила из уста. — Умрећу Милисаве; рече слабим гласом. — Нећеш стара оклепаницо! Не умире се то без сикире . . . Причекајде, идем да те јавим господину; и са свим лагано на прстима уђе пандур у канетанову собу. Каиетан беше у ономе блаженом дремежу у коме пред затвореним очима излазе они образи и слике о којима смо дуго времена будни сањали; кад су врата шкринула, он се трже и пође у напред да загрли ону живу слику о којој је мало нре сањао, али када виде свога пандура. он застаде на сред собе, па га некако више зловољно него строго запита: — Дође ли Милован?