Otadžbina

СЕЉАЦИ

41

— Дође господине! и ево га где пред вратима чека. —- Одма нек улази !. . . И она . . . — Која господине ? .. . Са Милованом нико није дошао, а и он једва иде, мора да је сиромах са неке стене пао? — Нека он улази! Милован уђе гологлав и погурен у канцеларију. Свећа је на асталу врло малену светлост по соби простирала, а поред тога капетан беше дремован и расејан па тако ништа није на старду необичнога приметио, и ако се Милован трудио да своју невољу са сваким мицањем покаже. — Шта би стари угурсузе, а где је ? . . Милован се тешко накашља п у томе се још већма згрчио а руку је притиснуо на груди, као да хтеде казати: овде ме боли. — Шта ћутиш мечко ! као да си науман метанисати ?. . — Јао господине! јечао је чича Милован . . . — Шта ти је стара клепетушо ? — Уби ме пас! — Ко ? стара гаталицо!. . Ко те је убио ? како те је убио ? где те је убио ?. . Кад ето видим лепо да си жив ? . . А чисто бих волео да ниси, кад си се без н>е вратио . — Јаох господине!... Никад јој више не одох докле год онога бунтовника не обесиш!... Е, баш ме уби! . . — Шта, зар га нису ухватили? зар га још нису везали ?. .. Е сад видим да је сав Каменац са бабама насељен!. . Зовни ми Милисава ! — Да зовем господине! И стењући и превијајући отвори чича Милован врата, а Милисав уђе унутра. — Шта је Милисаве, зар онога пса још нису ухватили ? — Нису господине! Утекао им је у планину... — Није у планину... Није брате Милисаве, него је дошао код оне проклете девојчуре, те ме уби, бог га убио ... — Дакле она је хајдучки јатак?.. досетио се капетан ... добро! добро, сутра ће и она сасвојом старом бајалицом лепо везана у Зајечар ... Иди ми зови кмет Јову.