Otadžbina

СЕЉАЦИ

43

Кад је сгигао пред судницу људи су га истипа лепо дочекали, здравшш се с њиме, ади некако усиљено, хладно. . . То је капетану пало у очи, нарочито жто су Злоћани сами Власи, а наши су Власи јако ласкави кад су на невољи, а у противноме положају крајње су неуљудни и пакосни. — Шта је то?.. питаше строгим погледом капетан: где вам је кмет Првул? где су они други? Зар вам није Живко јавио да ћу доћ? . . — Апуј госпођине, Живко ни је казувао, али има тамо једна комисија дела Белиград... — Каква комисија влашка будало? У томе приђе Живко пандур ближе капетану, те му разјасни да је још синоћ стигла комисија и да је већ одпочела свој рад; те вести су господин капетена немило изненадиле, али су Смиљану избавиле. Капетан се није још добро ни поздравио са комисарима, а кмет Јова стиже са везаном девојчицом, а за њима је са исплаканим очима ишла мати Смиљина. Кад их је видео капетан он је побледео, а после дође црвен да си једва могао разликовати чело од алевога Феса. Комесари се згледаше зачуђено, а председник комисије, човек у годинама, погледа у капетана, па га онда са свим озбиљно, као што му чину и годинама ириличи, запита. — А шта је ово дете скривило господине капетану?. . Капетан се у забуни накашљао, премишљајући шта ће да одговори, па онда муцајући рече: — Господине, знате, нећете ми веровати, али се већ и сеоска младеж почела кварити!. . Ох та проклета цивилизација! . . Ето, а знам да сумњате да је и ова овде, што је видите са свим неморална!. . Ето, ја сиромах хватам ајдуке, а они се ето, код ње прикривају па још и сву ноћ ашикују! . . Стари господин погледа Смиљану пуно благосги и сажалења, виде у њеним оадма крупне сузе, усне јој дркћу. рекла би сирота нешто, али јој се стегоше груди, па не имаде гласа да и једну проговори.