Otadžbina

44

СБЉАДИ

— Одрешите јој руке, рече господин комисар кмету Јови — а ти сииЕО небој се ништа! Ти си добро дете, знам ја то, тебе су опањкали господину капетану. Смиљана бризну плакати, а вреле сузе јој падаше на белу руку поштенога господина. После се диже и хтеде сироче нешто за своје оправдање да нроговори, али не умеде ништа, до само што кроз плач јецаше: — Нисам господине!.. Ја нисам! . . Она јадна није знала шта говори и невешт би судија баш у томе изразу нашао праву кривицу; али стари господин беше човек пун искуства и науке, па је у свакоме звуку што је на њеним побледелим усницама задрктао, познао глас невиности: — Иди кући синко! ти ниси крива па гледај да ннкада и ие скривпш. — Неће господине, рече благодарна мати, она ми је добра као добар дан! али су људи зли! .. и она страшљиво погледа у капетана. Стари госиодпн је и тај поглед јадне матере разумео, али као разборит човек ћуташе, само што додаде са својим благим гласом: — Идите с миром кући!.. Оне га јадне пољубише у руку па изиђоше мирно из канцеларије, а капетан није могао а да их бар са једним пакосним погледом не испрати, у његовпм грудима се борише страсти и освета. — Извол'те сести господин капетану, понудивши госта са столицом рече председник комисије — имаћемо мало и посла; ви ми у многоме можете помоћи у смотрењу оправдања или окривљења господина началника. Он је видите господине, и кулу овде у бањи на туђој земљи са туђим знојем нодигао. .. — Л.ажу господине!. . Неваљао је овај свет, непоштени су људи!. . Благо ономе који живи у Београду а не међу овом стоком...