Otadžbina

СЕЉАЦИ

45

— Господине умерите се! . . рече нредседник комисије, и хтеде и даље нешто о Трипковићевој кули говорити; али у томе неко закуца на вратима. — Слободно! рече председник. А Стојан који је пред вратима канцеларијским наслонио своју дугу пушку и белу велику шубару, уђе гологлав у собу, и право као што слободном и поштеном човеку приличи, стаде пред капетана. Ћутао је подуже гледајући сву господу што су се ту с капетаном налазили, па онда приступи један корак ближе и јасним гласом питаше капетана: — Ти си ме господине ноћас у невреме звао, и ево сам ти дошао да чујем каква је та моја кривица са које се двадесет пушака дигло да ме као беснога пса бију и вежу ?. . Еапетан је грискао бркове у муци, али зато онет окренувши се комисији рече набусито: — То је тај зликовац што се властима не покорава. .. Ја сам га синоћ звао због некаквог спора што га са кметом из Каменца има, да ми дође. . . ал је он уместо да се покори и да позиву сљедује, бацао на људе живу ватру, а на бирова Милу палио је и пушку, него га на срећу није погодио. . . А крв би пала. .. Је л тако кнеже Јово? . . — Јесте господине, тврдио је кмет, пуцао је на брат Аврама и на Милу бирова. — Нисам господо! Рече кратко Стојан и презирући погледа у Јову кмета. . . Ја нисам! — Па где су ти људи? питаше председник комисије капетана а капетан се са значајним погледом окрете Јови. — Има ли који овде од њих? — Ту је брат Аврам господине и Мила биров, а Милован оста на дому сав испребијан. — Иди их зови кнеже Јово — и оиет погледа нешто му казујући. Кмет Јова изиђе па иоље, па пошто је мало на брзу