Otadžbina

46

СЕЉАЦИ

руку шапутао са Милом и брат Аврамом уведе их у канцедарију. — Е, кажите ви све по реду како је то било — ниташе их председник, а брат Аврам је све по реду почевши од Јовине крмаче па до капетановога доласка казивао; али га је у говору Стојан често прекидао. — Није истина, Авраме! ја нисам ударио сикиром крмачу! А кад Аврам додаде како су га на леп начин пред капетана звали, Стојан се није могао уздржати; него га погледа гњевно и громким гласом рече: — Лажеш Авраме! — А је ди овај младић пуцаонавас? питаше председник. — Јесте господине рече брат Аврам, а Мила је нешто ћутао. — Кажи да јесте. . . пришапну деда Мили кмет Јова. — Јесте господине, рече деда Мила. — А можете л' се заклети на то ваше казивање ? .. На то председниково питање се обојица ућуташе. Али се Јова примаче ближе н>има, па им лагано шану: — Кажите, можемо! а ја знам да вас неће заклињати; кажи Авраме да се можеш на то и заклети. Аврам које што је мрзио на Стојана, а које што је кмету био у многоме обвезан, рече несигурним гласом : — Можемо, господине! А кад председник комисије заповеди да се запали свећа и да се земаљски законици ноставе на сто, почем при руци није имао св. писма — пребледише оба ниткова као на смрти. — Дигните три прста у висину, рече строго председник комисије — па ће те замном говорити што вам ја кажем. Аврам диже дркћућу руку више главе и деда Мила је хтео то исто учинити, али се у тај ма заљуља, и паде на земљу онесвешћен; а кад је к себи дошао рече слабим гласом: