Otadžbina

62

ЈЕЛАДЛ П ЈЕЛПНЦ

њему мање појезије. Уз табеду министра председника и влада, врло би згодно дошла карактеристика партаја. Иссторијски иогледи и поређење, који би врло често могли објаснити и потврдити разна саопштења о данашњем стању, недостају. Али задржавши се већ довољно дуго око ове ствари, ми хитимо да завршимо, а на завршетку ћемо још само нешто поменути. Предговор ове књиге говори начином, који морамо топдо предусрести, о нашој заједничкој будућности. „Једини, стоји тамо, тужним срдем гдедају на многу своју браћу, која још стењу под тешким турским јармом. Они се снремају и све сиде употребљују, да очисте што пре бедни исток од турске цивилизације. Да Једини остваре своју ведику мисију, нужно је судедовање, истинско саучешће свију народа, који чаме и нечувене муке трпе на балканском подуострову. Без снзог првог тужног (ваљда нужног) услова нема победе, нема нам снаса." Ово су речи, које, како на први поглед изгледа, не требају објашњења. Ади ћемо им ми опет нешто додати. Зна се, да на истоку владају колико заједнички, толико на другој линији и противоборни интереси. Овоме, што добро знају или могу врло лако видетн и докучити наши непријатељи, не треба да своје очи затворамо ми. Оно, чим ће се они као оружјем против нас послужити, боље је да проучавамо и један другом казујемо ми. Ролу данашњих Турака на балканском нолу-острову играла је некада Византија. Кад је Византија као политпчна моћ нропала, остала је као моћ црквена; задржала се у Фанару. И за време турске владе Фанар , не могући у интересу своје народности нпшта друго нредузети, чинио је све, да опет састави народне словенске одвојене цркве бадканскога полуострва са својом патријаршијом т. ј. да у сдовеиских народа бадканскога нодуострва потре оно исто, што је сам за се суревњиво чувао. Пошто му је то испадо за руком, Фанар је кроз канале свога црквеног уплива чинпо много за своју народност, а није нипгга за народности словенске. Ту су се често интереси византиј-