Otadžbina

СТЕВАН ДУШАН

65

јом депотицом ћерком дочепа српскога Краљевића у своје канџе, ади он се не даде соко сиви, свагда је умео одговорити као маторац какав, умео се тако вешто измигољитн, да ни мало не квари пријатељства с царем грчким. А сад? Дошда некаква протува светска, и тај исти млади краљ, тај узор мудрости, та дика и понос свих српских земаља, лудује за њом, не ће да једе ни да пије, не може да спава, јури ио сву ноћ гологлав кроз уснавани град, или лута сам у чамцу по мору, уздише и гледа у месец. . . Тако ми Св. Симеуна, и тако ми овога часнога крста, ево нек ми одсеку главу, ако то није посао некаквог проклетог мађионика грчког, кога је јамачно поткупила маћеха краљица, да јој залуди пасторка, како би њеном Синиши био сигурнији престо! 4± г Ведро чело оца Андонија натушти се код потоњих речи кнежевих, и он чисто заборави о чему се разговарају, па претурајући бројанице у рукама, и гледајући непомично у једну шару на дивноме мозајику, којим беше соба патосана, онако расејано запита: — Зар и ти Припче верујеш у мађије? Гребострек само слеже раменима: — Како не ћу веровати кад сам овим мојим очима гледао јуче чудо невиђено. Седимо ми јуче, ја, куропалатис, протостратор, протоспатаријус и друнгаријус дворске страже, пред оном капијом царскога двора која излази на БосФор, те гледамо како се утркују лаки чамци кроз сидне гомиле великих трговачких и царских бродова, којима су начичкана сва четири пристаништа градска. Док ето ти од некуда једне лађице, пуне нретоварене лонцима и другим земљаним судовима, све одабраном робом из џеновљанскога иредграђа Галате. На лађи беху два возара, и опи протераше пред нама своју лађу, полако веслајући. На један пут скочи један од тих лађара, зграби весло, па њиме стаде ударати по лонцима као да је полудео. Његов другар кад то виде, нритрчп му да га заустави, ал' све забадава. Онај је био ОТАЏБИНА I. "