Otadžbina

66

СТЕВАН ДУШАН

јачи, и беснио је дотле, док није целу грдну гомилу лонаца претворио у црепове, па онда на један пут стаде као окамењен, пребледи кад виде шта је урадио, стаде трљати очи као да се из сна пробудио, и стаде се крстити од чуда. У исти мах чујемо, где се на обали неко грохотом насмеја. Сви се окренемо на ону страну, и видесмо једнога човека у необичном руву а са наказним лицем где из гласа смејући се покупи некакве чудновате справе, које је био око себе наређао, па с њима замаче у прву улицу. У који мах се окренусмо да видимо, ко се тако смеје, а пресветли г. куропалатис викну: „Знате ко је то? То је страшни мађионик Склерос Оет ! Он је за цело опчинио онога сиромаха, те је полупао цео свој товар!" И доиста, кад несрећни лађари притераше своју лађицу пз г ну црепа уз обалу и кад их упитасмо, шта то би, онај јадник само уздахну: „Не знам, светла господо,*али ми се на један пут учини да на лонцима лежи некаква грдна змијурина, на разјапила чељусти и укрљештила очима право на мене, тако, да сам сав претрнуо као да ми је последњи часак куцнуо. Једва сам толико био при себи, да зграбим весло па да је лупим по глави колико сам игда могао. Али тај силни ударац није змију са свим убио, она стаде бегати истина не врло брзо, али све дубље и дубље у товар тако, да сам морао прегорети цело моје имање, само да сачувам живот мени и мом другару. Али тек што ја полупах све судове, и мислим сад ми више не ће утећи, а змија се праћну, па у море . . . Ето тако је било, светла господо! Сад јесу ли то биле какве мађије, или сам ја иолЈ г део, то не знам" . . . Честити јеромонах као да није особито пажљиво слушао што кнез Прибац прича, јер не дижући очију с оне шаре на поду одговори: — Да . . . да . . . Има свакојаких опсенара на свету, а особито у његовој највећој вароши! — па онда настави претурати своје бројанице. Његове мисли беху десет конака далеко, на двору српскога краља Стевана Дечанског, тра-